01. MAJ I PRAKTIČNA PRIMENA ZAKONA O RADU

09:56 Blaženka Vesić 4 Comments

Praznik rada, koji se obeležava 1. maja svuda u svetu,mogao bi komotno da bude Praznik livadskog roštiljanja. Jer na sam pomen ovog praznika ja imam celu sliku u glavi, sa sve mirisima i ukusima.

- Livada malo podalje od grada, bilo koja gde ima slobodnog mesta
-  razapinjaje šatora za četvoro za slučaj da padne kiša ili samo radi reda ,da se provetri i da se pokaže kako ga imamo i znamo da ga razapnemo
- ćevapi - domaći, ručno i samostalno pravljeni od mesa, ne od tzv. ćevap mase koja danas ima da se kupi u svakoj bolje snabdevenoj prodavnici i koja ćevapima daje draž stiropora
- dva ražnja  za dva pileta na koja glat stane i omanje prase
 - moji uzaludni pokušaji da budem sportski tip, uhvatim loptu ili udarim reketom za badminton onu lopticu (ili kakogod se zove ona čudna stvar koja se udara)
shadow badminton

 To je na neki način bila tradicija. I ostala. Nekima. Među nekima i mojim roditeljima koji više nisu radno angažovani i koji zaboravljaju da neki ljudi jesu.

 Danas me ovaj praznik uglavnom asocira na besmislen pokušaj da im objasnim da je meni taj dan najobičniji radni dan. I to pokušavam unazad zadnjih 10 godina. Oni se uvek čude i podsećaju me da je to međunarodni praznik i da se tog dana ne radi. Ja uzalud pokušavam da događaj pomerim za Uskrs, to je neradan dan uvek, nijedan poslodavac ne bi da se zamera Bogu ko zna kakvu kaznu može da mu smisli. Državi  može- od nje nikakve vajde! Super je kad na sav taj roštilj dodamo još i gomilu kuvanih jaja i to u boji! Mojim roditeljima to nije zanimljivo jer nema drugih ljudi koji rade to isto, kao za 1.maj. Everybody na livadi!

Ja sam do sad, kao i dobar deo radne snage u Srbiji,odrađivala svoju smenu, a onda navrat nanos trčala da nađem livadu na kojoj su se moji roditelji još ujutru instalirali u punoj opremi. Bez šatora doduše! On je nekako ispao iz tradicije!

Svi bi mi realno trebalo da, umesto toga, ponesemo transparente i sednemo negde da štrajkujemo glađu boreći se nanovo za prava radnika.Al’ jebi ga kad je praznik roštiljanja, to je baš iskušenje… Jer iako Zakon o radu postoji, njegova praktična primena je totalno falična!

 Od kako se pojavila ekonomska kriza (mada se ja ne sećam da je ikad i bila odsutna) nezaposlenost je veliki društveni problem čije rešenje tapka u mestu ili unazad. Unazad ne tapka - tu grabi krupnim koracima! Ogroman je broj onih koji rade na crno. Veliki je broj onih koji rade navodno na belo, a nemaju redovne lične dohotke, slobodne dane, godišnje odmore i prava na bolovanje, plaćene doprinose i zdravstvene knjižice.Što, jelte, ugrožava najosnovnija egzistencijalna prava. Regres i topli obrok su za mnoge strani pojmovi i luksuz. I naravno,državni praznici su tom luksuznom paketu.

Kakva prava ima radnik u stalnom radnom odnosu?


 Imati potpisan ugovor o radnom odnosu na neodređeno vreme danas je mač sa dve oštrice.
Super je dok je plata redovna.
Problem postaje kad firma loše posluje, a radnici moraju da ostanu vezani za svoje radno mesto i kad nemaju redovnu platu (naravno pod uslovom da im se negde drugde ne nudi bolja prilika).

Druga opcija je da daju otkaz, potpišu sporazumni raskid ugovora o radu i ostanu i bez nade da će primiti platu i bez prava na novčanu nadoknadu sa Biroa za zapošljavanje.

Još jedan način da se rešite posla koji ne donosi platu jeste da vas proglase tehnološkim viškom, čime se stiče i pravo na otpremninu od firme i pravo na naknadu sa Biroa. Snalažljivi sa ovim novcem mogu i da samozaposle.

Poslodavci ipak vrlo često zloupotrebljavaju činjenicu da je nezaposlenost ogromna i da niko nije nezamenjiv, pa ucenjuju radnike da se odreknu otpremnine. Ili još gore, da potpišu sporazumni raskid ugovora o radu čak i kada su tehnološki višak . U slučaju odbijanja sporazumnog raskida poslodavac može da ne vrati radnu knjižicu na vreme, iz čistog hira i bezobrazluka, i na taj način da ucenjuje radnika koji, ako se ne javi Birou u roku od mesec dana, gubi pravo na novčanu nadoknadu i nema radnu knjižicu koja je na neki način karta da se na belo zaposli kod nekog drugog poslodavca.

 Radnik tada ima sledeće opcije:
 - tužiti poslodavca i pokušati naći posao na crno ne bi li se nekako sastavio kraj s krajem dok se nadležni smiluju da reše problem sudskim putem

 - Fizički nasrnuti na poslodavca i oteti knjižicu u što kraćem roku
 
- Moliti poslodavca da vam ipak da da potpišete taj sporazumni raskid ugovora o radu - tako će vam preporučiti i u inspekciji rada i ombudsman ne biste li dobili radnu knjižicu nazad i na taj način makar pokušali da izbegnete rad na crno (provereno u praksi)

Sve ovo, kao i još sijaset primera, razlozi su za pobunu više nego za livadski roštilj! 

Borba za prava radnika moraće ipak da sačeka neki drugi dan (možda Uskrs,taj nam je skoro svima neradan), a i da nađe nekoga ko nije gurman.

 Ja ove godine ne radim za 1. maj. Ne zato što poštujem državni praznik već zato što nemam stalno  radno mesto. Uskrs je prošao. Čekamo da nas obasja Sunce (u svakom pogledu).Pa ću imati vremena da odem na livače i ćevape -one prave, nestiroprske.

 I uradim sledeće:
-  Da probam još neki put da dokažem ćerki da to što je operisana od sporta ipak nije na mene.Na mene je samo lepa i pametna.
-  Da proverim nije li mi koordinacija pokreta s godinama bolja pa možda ipak umem da potrefim onu lopticu za badminton (koja liči na lopticu taman koliko i Praznik rada na neradan dan)
 - Da proslavim Praznik roštiljanja.

To mu dođe kao praktična primena zakona o radu!

Picnic with MLK

4 коментара:

  1. Da se nasmeješ. Pa se rastužiš...

    ОдговориИзбриши
  2. Stare navike koje su se ustalile i kao da su postale direktiva.
    Poslodavci... ima ih raznih.
    Neki i nisu tako bezobzirni.
    Bar se nadam da nisu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neki,naravno,nisu. Ipak znam mnogo onih koji završe na ovaj način. Evo baš sam danas čula za jedan tipičan "nE dam ti radnu knjižicu" slučaj. A nadležni mogu da urade nešto.Odnosno pokrenuti postupak. Što ime je i posao. Samo je ipak najlakše slegnuti ramenima!

      Избриши