ZUMBA I SPORTSKOTIPSKI VODIČ ZA LENJE ŽENE

17:14 Blaženka Vesić 8 Comments

Da se razumemo odmah na početku. Ja nikad nisam bila fizički aktivan tip, nikad se nisam bavila sportom. Jesam, nekima koji ne zahtevaju fizički napor. Išla sam, recimo, dva puta na šah. Moj otac i danas voli da se pohvali time, valjda želi da ljudi misle kako ima pametno dete. A činjenica je da sam otišla na jedan trening i odmah sledeći put na takmičenje, na kojem sam izgubila jer dečak preko puta mene je bio dečak (što može biti strašno kad imaš 9 godina) , znao je da piše neke poteze na papiru, znao je da treba da pritisne dugme na onom "satu" pored nas. Ja sam se samo pitala čemu sve to služi, kada će da odzvoni na mom satu da idem kući jer sam zaboravila i ono što sam znala. Nikad se više nisam tu pojavila.

Što se sportskih aktivnosti koje zahtevaju fizički napor tiče, za to prosto nisam rođena. Tada kada sam rođena, bila je neka nestašica goriva i ono se kupovalo na neke parne i neparne kriterijume, ali je očigledno Bog imao problema i sa neštasicom sportskog talenta i samopouzdanja kada sam ja u pitanju. Kao rezultat toga, u školi je svako moje preskakanje kozlića bilo smejurija, u košarci nisam umela da potrefim ni tablu a kamoli koš, na odbojci su mi ruke bile bolne i crvene od udaraca lopte, (stvarno, ko još sebe muči tako dobrovoljno?). To je sve dovelo do toga da, kada se biraju članovi za tim, ja budem poslednja izabrana (nešto kao kazna za one kojima padnem u tim). Što je opet dovelo do toga da sam počela na časovima fizičkog da glumim da imam hroničnu menstruaciju (ono kad značajno pogledate profesora ili nastavnika dok mu govorite da ne možete da radite fizičko jer je "opravdano").

Uprkos svom neaktivnom životu ja nikad nisam imala problem sa viškom kilograma. Dok nisam,jelte, došla u izvesne godine. Ili, ajde da nađem opravdanje za sebe, dok nisam rodila dvoje dece. A vrhunac "sportskotiposti" kad sam ja u pitanju, bilo trčanje za decom i oblačenje trenereke!



Prošle godine ostala sam bez posla koji zahteva odlaženje od kuće i počela sam većinu vremena da provodim na neudobnoj stolici ispred računara. Čini mi se da je svaki zalogaj počeo da se lepi za mene, a cirkulacija u nogama je postala toliko loša da jedne večeri nisam osetila da sam dodirnula svoju nogu.

Uplašivši se da ću uskoro da budem aktivna i atraktivna koliko i stolica na kojoj sedim, a i da neću osetiti ni kad me neko drugi pipne,čvrsto sam rešila da se fizički pokrenem. I izabrala zumbu.

Kako sam pokrenula sebe?


Pre svega, odbacila sam izgovore. Jer znate ono što kažu:  Ko hoće, nađe način - ko neće, nađe izgovor.

- Izgovor "nemam vremena" je pao u vodu jer ne idem na radno mesto koje bi me u tome ograničavalo.
 - Izgovor "nemam gde decu" pao je u vodu, jer ako sam imala gde da ih ostavim 8 sati dok sam radila, mogu i 2 sata dok zumbam.
- Izgovor "smejaće mi se drugi, sramota me" je otpao, jer ako se niko nije smejao mom blogovanju, neće ni mom plesnom talentu. Naprotiv, možda otkrijem talenat u sebi.
- Ostao je onaj "ne mogu ja to - to je naporno", ali kao što već jednom negde rekoh, ja sam uporna i tvrdoglava za 10 tvrdoglavih i upornih. To sam gurnula pod tepih zajedno sa nekim drugim problemima koje imam u životu.

    Zašto je zumba prava stvar za rekreaciju?


    Kako nisam sportski tip, vežbanje kod kuće uz instrukcije sa računara (ili bez njih) kod mene nije imalo smisla. Možda me pokrene entuzijam te vrste oko Nove godine, kada se donose odluke o zdravom životu i novim počecima koje traju koliko i novogodišnja sarma.
     Međutim, dati novac za trening i to unapred, u današnje vreme kada je luksuz jesti i piti, za mene je bila dobra motivacija. Uvek kažem sebi da bi glupo bilo da ne odem na trening kada sam već dala pare za to.
    Pored toga zumba je dobra jer:

    - Kada imate dvoje dece i glumite očajnu domaćicu, zumba je pravi izgovor da pobegnete od tih monotonih obaveza. Takođe je dobar izgovor da izbegnete loše društvo i nepoželjne goste.

    - Trčanje i teretana su naporni, dosadni i jednolični. Zumbanjem se potroši isto kalorija koliko i trčanjem, oko 500, samo što imate društvo, pokreti su raznovrsniji pa se ujedno i zatetžete i oblikujete. Trening zumbe prođe veoma brzo, ne gubite vazduh i ne borite se da dođete do daha. Ipak, posle prvog treninga boleli su me mišići i koje nisam znala da imam.
    - Ukoliko imate sreće, vaš zumba trener biće žensko i na pola treninga dignuće majicu jer joj je kobajagi vrućina, a u stvari da vam nabije kompleks jer ona na stomaku ima 1 stomak i 3 reda pločica, a vi 2 stomaka i neizmernu gomilu sala. (Ja sam zato krenula u pojedinim pokretima da mašem sisama kada treba pokretati ramena, jerbo gde ima sala i sise su veće! Imam i ja keca u rukavu!)
    - Zumba garantovano štiti od demencije. Svaka nova koreografija je učenje nečeg novog čime se u mozgu stvaraju neurološke veze tj, sinapse. Ponekad je stvarno izazov  pokrenuti ruke na jedan, noge na drugi način i pri tom raditi stomačnim mišićima. Ipak, kada sve to ukopčate, bićete za dlaku pametniji i spretniji.
    - Postaćete svesni svojih godina. Ukoliko ste u tripu, kao ja, da ste još svemogući i u cvetu mladosti, zumba će da vas razuveri i postavi na svoje mesto. Posebno ako sa vama treniraju i devojke koje su recimo upola mlađe, pa još krenu i da vam se obraćaju sa "Vi".( Mislim, ja znam da me ima i da sam žena i po, ali ipak sam samo jedna!)

    - Postaćete svesni svojih dimenzija. Ja, recimo, u kući nemam ogromno ogledalo na kojem mogu da posmatram sebe dok se krećem. Tek gledajući se u onom ogledalu i skačući istovremeno videh kolika sam zapravo, posebno kad zajedno samnom krenu u pokret i moji salčići. Mislim da ću da zalepim jedno ogledalo na frižider. Špajz, nemam.


    via GIPHY

      Kalve rezultate možete da očekujute od zumbe?


      Ne znam kakva su očekivanja i prognoze onih koji se stručno bave analiziranjem ovakvih stvari. Posle 4 meseca moje zumbanje je pokazalo sledeće rezultate:

      - Cirkulacija u nogama mi je mnogo bolja, toliko da moji krvni sudovi to ne mogu da podnesu pa sam dobila proširene vene. (Zapravo, vene su od dugotrajnog sedenja i genetskih predispozicija ali ne mogu ja da budem kriva za sve)

      - Vaga pokazuje iste kilograme, ali se  telo malo preoblikovalo, a pihtijasto salo pretvorilo u malo mišića. Umesto 2 stomaka obogaćenih salom sada imam samo jedan. Gornji se istopio. Spojleri na struku su se smanjili. Ranije sam mogla da uštinem i napunim celu šaku, a sada uštinem vrhovima prstiju (ne radite ovo u ležećem položaju, salo je podložno dejstvu gravitacije i pobegne sa strane pa imate pune ruke posla). 

      - Umesto dve zadnjice koje su rasle jedna ispod druge,sada imam samo jednu. Ali i dalje se sve na meni trese dok hodam, da se razumemo. Ima tu još puno posla.

      - Kondicija mi je 1000 puta bolja. Otrčala sam manji polumaraton do kuće kada sam nedavno detetu zaboravila da ponesem ranac za obdanište, bez problema bezbroj puta sišla i popela se uz i niz stepenice kada smo slavili slavu, lakše čučnem i ustanem kada se igram sa decom. Bez problema idem peške sa treninga i na trening, što je oko 45 minuta u jednom pravcu.


        Moj "sportskotipski" život dobio je novu dimenziju - 3 puta nedeljno  primenjujem odlazak na trening , a pored trenerke u svoj sportski život unela sam i ranac.

         Zumba je zabavan način rekreacije. Ne zato što je prati vedra muzika, brzi pokreti, vrckanja i slično. Kada vidite sebe u ogledalu i  uporedite sa onim što radi trener, ne možete da makar ne razvučete osmeh. Ne zato što dobro izgleda i što ste ponosni na sebe, već zato što nije ni slično onome što ona radi. 

        I ne, neće vam biti glupo zbog toga jer vas drugi gledaju. Verujem da su svi podjednako okupirani svojim likom u ogledalu i pokušajem da ne izgledaju kao babe na fizikalnoj terapiji koje oporavljaju od povrede kuka.


        8 коментара:

        NOVOGODIŠNJE ČIŠĆENJE-NAPRAVITE MESTA ZA NOVE ODLUKE!

        02:24 Blaženka Vesić 8 Comments

        Novogodišnja euforija je kao pokvareni lampion. Ukoliko ne radi jedna sijalica, ceo niz prestaje sa radom. Grad Kragujevac ne mari mnogo za novogodišnju eufroriju. Centar još uvek nije okićen, ako izuzmemo pojedine ukrase koji se nisu skidali već godinama i koji godinama ne rade, ni za Novu godinu ni u sred jula. Vlasnici privatnih lokala okačili su lampione da dodaju malo sjaja sumornom sivilu, a i njih je (lokala koji rade jelte) mora se priznati, sve manje i manje. Narod nema posla, oni koji imaju posao ne primaju plate... mnogo sijalica koje ne svetle, zar ne?

        Moja ćera je odmah posle mog rođendana zavapila da kitimo jelku. Meni je skoro svaki dan isti, čak se ni godišnja doba ne menjanju po propisu. Pojma nemam da je Nova godinu blizu, a i mojim zvončićima je izgleda odzvonilo. Pre dva dana sam ipak  popustila deci i skinula jelku i ukrase sa ormara. Klinci su je kitili. Meni ti zvončići prosto još ne zvone u glavi. Juče sam pokušala da ih pokrenem. Povela sam sina u tržni centar "Plaza" u kojem je bilo organizovano besplatno slikanje sa Deda Mrazom. Realno,to bi uvek trebalo da bude besplatno. Kad je već velikodušan sa poklonima, treba da bude i sa poziranjem. Prvi Deda Mraz na kojeg smo naleteli nije bio besplatan model za slikanje, već onaj isti što je na tom istom mestu godinama, sa istim otrcanim štrumpfovima u pratnji i već otrcanom bradom. Moj sin se oduševio taman toliko koliko sam ja praznično oduševljena - ravnoduašan prema svemu.

         Deda Mraz koji je trebalo da pozira bez novčane nadoknade bio je na potpuno drugom mestu i juče se, kakve sam ja kurate sreće, slikao sa kućnim ljubimcima?!!!  Da vam kažem iskreno, dovesti svog psa da se slika sa Deda Mrazom meni je vrhunac preseravanja! Ribice, papagaje i mačke nije doveo niko, ali mogu da zamislim kakav bi to lančani haos bio. Nije mi bilo ni na kraj pameti da čekam da se preko 200 pasa slika sa Deda Mrazom i odlaje šta želi da nađe ispod jelke. Mada je možda trebalo da probam.

        MOm sinu su animatorke iz njegovog obdaništa koje smo tu zatekli  crtale po licu. Rekli smo da želimo da bude vuk jer se tako i zove, pa je možda mogao da prođe kao pas. A poneo je i svog ljubimca - plišanog medu. Nisam probala. Pobegla sam glavom bez obzira!  Evo još razmišljam o tom kretenskom poslovnom potezu ovog tržnog centra. Koliko li su izmeta jadne čistačice morale da očiste? Ja još nisam videla da neko šeta kuče, kesu i lopaticu u Kragujevcu. Da li je iko od tih ljudi, čiji ljubimci veruju u Deda Mraz,a posetio neku radnju i ostavio neki dinar u njoj? Sa psom? Čisto sumnjam. Ali sa decom bi bilo drugačije. Što je možda i bilo, prethodni dan. Ali me kurata sreća nije naterala da idem tada.

        Dok su moji klinci kitili jelku pre neki dan, ja sam krenula da preturam po kutiji sa ukrasima u nadi da pronađem svoje prošlogodišnje želje. Uzaludno. Izgubila sam ih. Naime, svake godine kada raspakujemo jelku, u kutiju sa ukrasima položimo papire na koje svako od nas napiše šta želi da  ostvari u novoj godini. Što zapravo i nisu želje, nego odluke. Nešto tih želja našla sam u ovom prošlogodišnjem postu




        Stvari u životu mogu značajno da se promene u roku od godinu dana. Prošle godine u ovo vreme ja sam ostala bez posla, nakon propalog pokušaja preduzetništva i volontiranja u jednoj radnji (ono kad ideš da radiš, a ne primaš platu). Suprug je našao posao sa redovnom i pristojnom platom, a ja sam se našla u situaciji kad sam shvatila da mi se više isplati sedenje kod kuće nego neplaćen rad. Jasno vam je da sam za kratko vreme u rekordom broju puta odguglala sve moguće izraze koji bi mi mogli smestiti dupe na neko radno mesto. Tada je to bilo teško, ali ja još uvek verujem da kada ti se u životu zatvore neka vrata, otvore ti se neka druga, po pravilu bolja i lepša.

        Baš negde oko Nove godine došla sam do varijante "zarada preko interneta".Mislim pri tom na zaradu od blogovanja i pisanja, ne na one MLM varijante. Cela ta pauza i nedostatak posla omogućili su mi da bolje sagledam čime želim da se bavim u životu.

        Iako sam izgubila papir sa željama, ja se nekih dobro sećam. Prva se odnosila na konkretnu minimalnu platu koju želim i vrstu posla - da ostvarim zaradu pišući. Nisam ja tada imala pojma kako, šta, gde, ali znakovi su počeli sami da niču i vrata da se otvaraju. Skupila sam hrabrost i poslala tekst jednom portalu koji je tražio kolumnistu baš tada. Začudo, dobila sam odgovor. Moj tekst im se dopao i tražili su moj broj telefona da se lično dogovorimo oko nekih stvari vezanih za pisanje. Nikada me nisu pozvali (šta će jadni, ne znaju šta su propustili), ali su mi stavili do znanja da moji tekstovi nisu glupi, da ne treba da ih se stidim (a jesam), već da ih širim da im nađem publiku.

        Sam ovaj blog nije doneo ni paru, ali je poslužio kao portfolio za neku drugu priču. Bilo kako bilo, da ne dužim, ja danas zarađujem platu koju sam navela u svojoj želji, i to pisanjem. Doduše na engleskom. Koji doduše nikad nisam učila. Ali ja sam bila uporna i tvrdoglava za desetoro tvrdoglavih i upornih!

        Juče sam videla dve zvezde padalice. Prvi put uradila sam ono što sam obećala u jednom od prošlih postova- poželela pare!

        Želje se žele kada padaju zvezde. Nova godina je vreme za odluke.

        U skladu sa tim, ja ću 2015. godine da:
        - upišem dete u državno obdanište, kako bih prepodne mogla da radim više, budem efikasnija i ostavrim veću zaradu i kako bi on mogao da razvije socijalne veštine i govor.
        - dobijem 10000 evra niotkuda - sve dolazi u obzir, lutrija, pronalazak zlatnog rudnika ili nekog mafijaškog kofera, nasledstvo od dalekog nepoznatog rođaka iz Amerike (ne lupetam. Moj pradeda je zbrisao svojevremeno preko Bare i umro tamo, možda zaista imam nepoznate rođake koji tamo žive, jebem mu, nije bio svetac.)
        - imam žuti Fiat seicento (apsolutno primam poklon ovakve vrste)
        - počnem da zarađujem od pisanja na srpskom, a što da ne, i od ovog bloga (Ajmo sponzori, u red! Jedan po jedan! Javite se, vidite kako lep i koristan blog imam!)
        - odem na more (pre toga izvajam svoje zmijsko telo uz zumbu)


        Pojma nemam kako ću da odradim gore navedeno. Ali neki putokaz će valjda da se pojavi ako krenem u tom pravcu. (Da, može i jedan dobar, praktičan putokaz!)

        Moja ćera je ove godine prerasla jelku. Ma ne, ne mislim da ne želi da je kiti, ta ludorija ne može da se preraste. Ja je lično nikad ne bih ni rasturala! Bukvalno je sada višlja od nje. Ponekad se pitam je li devojka ili devojčica. Evo, juče smo baš kupovale pidžamu i ona se zalepila za neku sa tigrastim dezenom. Hej! Pa ona je još moja klinka! Gde je nestala roze manija, srculenca, kuce, mace, cvetići? Srećom, odlučila se za tufne. A sad i kiti jelku. Ipak je još mala, zar ne?

          Ona je insistirala da sama okiti jelku sa namerom da uradi nešto originalno. Ja sam htela da jelki promenim mesto, ali sam shvatila da je nepraktično. Ona je bila ambicioznija - htela je da promeni izgled jelke. Kaže, svake godine je ista. I ove je.

        Ne možeš da napraviš drugačiju jelku kada imaš iste ukrase. Možeš da im promeniš mesta, ali i dalje izgleda isto, malo drugačija nijansa kiča.Tako je to i u životu. Ne možeš da očekuješ da će godina da ti bude bolja ukoliko sam ne napraviš neke promene na životnom planu. 

        Zato zakoračite napred! Ako treba i glavom kroz zid, dok ne potrefite vrata!


        Slučajnim i namernim čitaocima koji su stigli do ovih redova želim dobre odluke i najlepše želje (ostavrenje želja, ne mislim na čokoladu. Mada, može jedna kao vid sponzorstva!)

        Onima u "Plazi" i onima u državnom vrhu želim da počnu da razlikuju ljudske od životinjskih potreba i da svoje odluke donose u skladu sa tim.

        U zdravlje!

        8 коментара:

        KAKO PREŽIVETI SOPSTVENI ROĐENDAN

        12:00 Blaženka Vesić 12 Comments

        Ne volim svoj rođendan. Pojma nemam zašto. I srećna sam što je juče prošao. Nisam sigurna koliko je to normalno i uobičajeno i kod drugih ljudi. Mogla bih sada da izvedem neku dubokoumnu psihološku analizu o tome, otvorim se, rašijem i sašijem, ali teško da bih nešto mogla da izvučem.

        Nije u pitanju ona priča o godinama, nisam ga volela preterano ni kad sam bila mlađa. Jednostavno ne znam šta hoću na taj dan.

        Kad me se ljudi ne sete krivo mi je. Kad me se svi sete, neprijatna mi je suvišna pažnja. Čemu to? Nisam se ja rodila zato što sam htela, umela i znala. Ne čemu mi bre čestitate? Moja mama treba da slavi moj rođendan. Ona me je na taj dan rodila.  Opirem se porivu da je na svoj rođendan pozovem i čestitam joj na tome.

        Preživeti rođendan onda kada uživate u tome verovatno nije problem. Ali kada ne volite svoj rođendan, taj dan može postati užasan bez da se iko potrudi da ga upropasti.

         Kako se rešiti ovoko glupog osećanja?


        Moja ćera je danima treperila zbog mog rođendana. Šuntavo, romantično dete, pojma nema da bih ga ja rado prespavala. S druge strane, da nije bilo nje, teško da bih svoj jučerašnji rođendan mogla nazvati lepim. Ona ga je učinila posebnim.

        Probudila se ujutru u pola sedam. Mudro navila sat da zvoni kao kad je neko zove kako bih ja pomislila da ju je neko greškom pozvao ( Čuj, pomislila u pola sedam ujutru?!! Ko još tad može da misli, posebno kad legne u tri ujutru? ) Čula sam je kad je otvorila vrata od sobe pravdajući mi se da ide u wc. Ja sam naravno zakuntala već sledeće sekunde. Ipak, nije još pristojno svanulo, a ja sam ustanovila da moje ćerke još nema u krevetu. Jel ona reče da je otišla u wc? Čujem je kako kašlje. Gledam na sat,u wc-je već pola sata, sad već počinjem da razmišljam ja li joj dobro. Ustajem i ustanovim da je u kuhinji. Upadam i uhvatim je kako sprema nešto. Pojma nemam šta. Samo sam je videla čupavu u pidžami kako se lupa u glavu zato što stojim na vratima. Ukapiram da mi je rođendan i da ne treba da budem tu nego u krevetu pa se u zombi stilu vratim u njega.

        Na trenutke spavam, na trenutke sam budna. Čujem svog sina kako počinje da se vrpolji i sada i on kašlje. Ne mogu da zaspim kad on kašlje jer njegov kašalj ponekad preraste u pravo zviždanje. Ne bih da mu opet dajem "Ventolin" pa se odlučim da mu pevam, kao kad je bio beba. To ga je umirilo i zaspao! Znači pevam pa razvaljujem,pardon, uspavljujem!

        Čujem ćeru kako zvecka priborom za jelo! Majko moja! Nije valjda rešila da mi skuva ručak! Prošle godine je rešila da bude moja mašina za sudove za moj rođendan. Zna ona da ja najviše, ali najviše, na svetu mrzim da perem sudove. Možda je ove godine rešila da bude šporet?!! Šta ako zaboravi da iskluči plin? Ili još gore, ako joj ručak zagori pa moram i da kuvam i da stružem šerpe! Reših da se opustim i prepustim. Opet sam zaspala.

        Probudila me kada je ušla na vrata. Nosila je poslužavnik i zavijen prst?!! Joj meni! Oštrim nos!  Ništa ne miriše na požar. Dobro je, sve je pod kontrolom,Poljubila me i čestitala mi rođendan. Na poslužavniku su bila dva jaja na oko u tanjiru, solir, pribor za jelo uredno savijen u salvetu (Salvete??? Gde li ih nađe samo, to nikad nemamo u kući,a i kad imamo vrlo brzo se iskoriste kada ponestane toalet papira) . Za desert sam imala "krvave jebuke" u činiji. Nije to nikakav kolač nego se moja luda posekla dok ih je seckala na komade. Hleb je valjda zaboravila! Ili je rešila da me drži na dijeti. Zatim mi je donela kafu u mojoj omiljenoj šolji sa tri krave koje igraju balet i pričaju nešto na ruskom. Google prevodilac mi je rekao da ne igraju balet nego prave pavlaku.

        Jasno vam je. Da preživite rođendan treba da imate ćerku!

        Elem, doručak u krevetu je idelan za skidanje kilograma. Poluležeći položaj nije položaj u kojem će vaš stomak vapiti za još hrane, a da i ne pominjem da će verovatno da vas užasno mrzi da izađete iz tople postelje po repete.

        Posle smo se ona, moj sin i ja još sat vremena gnjavili po krevetu. Šta me briga, ja sam jela, može mi se! Dal' su oni gladni sinulo mi kad sam se zasitila i maženja i pevanja sa njima. Imam i selfi iz te priče, ali ne bih da vam pokažem kako izgledam kad sam krmeljiva i nenaspavana. Zaboga, treba još neki put da svratite na moj blog!

         U kuhinji me na stolu dočekao poklon, njena čestitka, na ulazu u dnevnu sobu natpis " Sretan rođendan" i onaj papirni lanac kao ukras, u sandučetu mog e-maila dočekala me još jedna njena čestitka sa željama za koje je samo ona, ludača, mogla da zapamti i da mi ih poželi. Zapitam se nekad, kako bre može da me voli ovoliko kad sam stalno nadrndana, živčana i namrkopičena!

        Mrzim da spremam tortu za svoj rođendan. Zar nije glupo spremati tortu sam sebi? 


        Ove godine sam kupila sastojke. Moja ćera je spremala i mutila, sin dodavao sastojke a ja nadgledala i dovršila. Kao što rekoh, ona je sva treperila zbog mog rođendana, pa me je čak naterala da duvam . U svećice, naravno! Našla je one što su letos bile na njihovim tortama, onda kada sam napravila onaj 2u1 rođendan, i pobola postolja u tortu . Nije imala dovoljno svećica, pa je umesto 35 stavila 22, ali je formirala oblik broja 35. Svećice smo muž i ja zajedničkim snagama ubadali petnaest minuta - stalno su ispadale. Na kraju me ostavio da se sama patim sa njima, j...m ti rođendan kad niko neće da ti turi svećice na tortu. Jedva ih nekako upalismo, neke popadale u nesvest odmah čim su upaljene, neke su se uhvatile u koštac sa mojom željom.

        Koja želja? Otkud znam, samo sam gledala da ne napravimo i neki  požar pride. Nema veze. Ionako bi bila ona čuvena " Da smo živi i zdravi". Nikad nemam muda da poželim nešto više. Njih ću da poželim već za Novu godinu!

        Ostatak dana prošao je uobičajeno sumanuto. Oprala sam dve ture veša, spremila ručak, oprala milion tura sudova (sto puta sam rekla da bih volela da mi se pare gomilaju onim tempom kojim mi se gomilaju sudovi u sudoperi, eto prave želje za rođendan sledeće godine), usisala, prebrisala,lajkovala objave na fejsu, zahvalila, mrtva umorna popila kafu i podelila tortu sa svojom porodicom  i pobegla na trening. Da se slučajno još neko ne seti da mi je rođendan.

        Jutros je mojoj ćeri opet zvonio telefon istom, jučerašnjom melodijom. O,ne još jedan rođendan! O ne na kvadrat, već je pola deset i ponedeljak je, trebalo je da vodim dete u obdanište!!!! Zar sam već izlapela?!! Možda moja fobija ipak ima veze sa godinama?

        Spremila sam sina na brzinu, vodeći raspravu hoću-neću u obdanište. Izašli smo raščupani i neumiveni. Na pola puta sam ukapirala da sam zaboravila da ponesem njegov ranac.Garant, izlapetis ide posle tridesetpete!

        Njega sam sa strinom, koju sam našla usput, poslala da nastavi da hoda dok sam ja otrčala do kuće.

        Srećom pa idem na onu zumbu, nisam se ugušila od trčanja!

        Tako je to kad omatoriš.  I napuniš 22 na torti i 35 na krštenici. Svet postane konfuzno mesto kada ti se čini neudobno u sopstvenoj koži!


        I HATE

        12 коментара: