HEJTOVANJE ZADUŠNICA I DANA ZALJUBLJENIH

10:20 Blaženka Vesić 10 Comments

Ovih dana je bilo toliko cveća na ulici da sam prosto pomislila da smo već u martu i da će sutra da nam stigne proleće. A onda sam se setila da živim u Srbiji i da ljudi gledaju da zarade kako stignu, koristeći svaku priliku i nepriliku za to, Zadušnice i Dan zaljubljenih u jednom danu. I eto šlagvorta da hejtujem 2u1. Namćor sam. To je danas moderno, a ja volim da sam u trendu. Htela sam još juče da napišem ovaj post, ali me prosto juče ceo dan mrzelo što sam živa. Što je valjda prigodan osećaj za jučerašnji praznik ( ne, ne Dan zaljubljenih). Eto, rekoh da sam u trendu. Namćor.

 Zadušnice su, za neupućene, dan mrtvih. Dok sam živela u Hrvatskoj, nešto slično Zadušnicama praktikovali smo na Sve svete. Bila sam klinka, ali se sećam da smo sa punim gepekom cveća odlazili da obiđemo grobove. Nosili smo i sveće, a bogami i motiku da okopamo naraslu travu i uredimo groblje. Ovde u Srbiji sam stekla utisak da su Zadušnice jedan vrlo veseo praznik. Iako moji roditelji i ja nismo izlazili na groblje jer u Kragujevcu nemamo nikoga pod zemljom, nekako se do nas uvek provukao neki komšijski paketić sa groblja. Pravo je čudo što sam ikada ukapirala da Zadušnice nisu isto što i slava!

Vremenom sam se navikla, udala, dobila tazbinu i  povod da idem na Zadušnice. I danas se sećam traume kada smo suprug i ja prvi put sami izašli na groblje. Znala sam je da se na groblju dele paketići sa hranom, ali možete zamisliti moje iznenađenje kad sam prvi put videla da svaki pokojnik ima svoj tanjir i pribor za jelo?! Sve sam se plašila da me ne zgrabe za ruku kad im stavim kolačić u tanjir. Ko zna otkad nisu jeli! Još od prošlih zadušnica. Znači sigurno par meseci. Mora da su gladni.

U međuvremenu mi je umrla svekrva. Tada sam videla koliko je naš narod izopačen u svojoj veri i koliko smo u stanju da pomešamo "ovosvetovne" potrebe i želje sa "onosvetovnim". U prevodu, koliko nam je jedino stalo do toga da nam guzice budu pune.

Svaki izlazak na groblje, kad neko umre, košta Boga oca. K'o da gubitak neke osobe nije dovoljna nevolja. Porodica mora da iskreno pati i da ostane bez dinara u nameri da impresionira druge veličinom svoje patnje.
Koja se, malo neobično, meri veštinom kulinarskog umeća.  

A prizor je neprocenjiv. Da je neko iz Japana slučajno prolazio pored nas u takvim trenucima da pita za put, verovatno bi mislio da smo na pikniku. Jer za daće ili za Zadušnice mi uredno na grob postavimo mušemu, pa lep crveni stoljnjak (crveno na radost, jelte) pa se onda tu postavi silna hrana i piće. I svakako, ne dolazi se  praznih ruku na ovakav skup. Moraš da poneseš neku hranu. Pa kad svi koji su došli  postave ono što su doneli, to bude jedna baš bogata trpeza. Preliva sa groba.


Slika nije moja, pozajmila sam je odavde od nekih koji su imali petlju da se pohvale na ovaj način .

S obzirom da su u gradu ovakve svečanosti zabranjene na grobljima, pametni ljudi ali i crkevni službenici dosetili se odličnog biznisa - izdavanje sale za potrebe slavlja povodom smrti. One sale pored groblja verujem služe samo za takve stvari. Ostaću u uverenju da ona sala koju crkva izdaje, a koja je izgrađena novcem koji smo davali kobajagi za zvono, služi da se u njoj proslave i svadbe i krštenja.

Sve gore opisano je razlog zašto mi se smrkava od Zadušnica. Jer se za svaki izlazak na groblje pripremam ko za omanju slavu.Psihički, fizički i monetarno. Kaže moj muž u jednom razgvoru sa mojom jetrvom " Ma mi ćemo samo malo da iznesemo. Onako simbolično". Pa, simbolično sam za jučerašnje Zadušnice ispekla jednu slanu pitu i slatke kolače. Da ima za sve ukuse. Zar treba i prase da ispečem? I tako 4 puta godišnje? I na kraju i ne stignem da pomilsim na osobu  kojoj sam upalila sveću, što je negde i svrha Zadušnica, već samo razmišljam da li sam sve dovoljno posolila i dobro ispekla i hoće li neko pomisliti kako sam očajna domaćica.

Dobro, juče nisam bila u prilici da izađem i upalim sveću, nisam htela da vodim sina na taj događaj  jer je prošli  put kad smo upalili sveće počeo da peva "Danas nam je divan dan" i nije se isključio dokle god smo bili tamo, ali sam ostala kući da se sekiram. I da hejtujem, kad ne mogu ništa da promenim.

 Cveće sa početka priča se prodavalo zapravo za Dan zaljubljenih. Jer,da se razumemo, Zadušnice su nekoliko puta godišnje, a nikad ulice nisu bile preplavljene cvećem tim povodom.

 Dan zaljubljenih je još jedan u nizu praznika izmišljen za trošenje novca. Kao neko ko je radio u prodavnici čarapa i donjeg veša, mogu da vam kažem da  na ovaj dan muškarci uglavnom traže za poklon sintetičke gaće, najbolje ako su tange, halteri  ili komplet veš, što oskudniji u materijalu to bolji. Nijedan muškarac i ne posmisli da ženi kupi normalne, pamučne gaće, udobne i zdrave u kojima koža ,dupe i ona druga stvar zaglavljena u gaćama (nazovimo je Stojka, što da ne, kad mogu muškarci da daju imena i prideve i karakterne osobine svojim intergaćnim delovima tela mogu i žene) mogu da dišu. Gaće koje će biti dobre i za nošenje, a ne samo za skidanje. Na koje žena može pristojno da zalepi uložak jednom mesečno. Neću da kritikujem ono što kupuju žene jer pojma nemam šta kupuju, a ja lično ne podnosim ni ovaj praznik, kao ni Zadušnice.Hejtujem.


 Danas su i gaće skupe. Zato smo se okrenuli romantici i cveću.I malo, sve u svemu, pobrkali lončiće. Jer cveće treba da se odnese na groblje. I ovakav običaj čak može da pokrene profitabilan biznis- proizvodnju i prodaju cveća, razvoj poljoprivrede i povećanje broja obradivih površina. A sa ručkom možete da proslavite Dan zaljubljenih a da ne morate da se odreknete svog zalogaja i podelite ga u paketiće.

Suprugu sam još onomad rekla da, ako umrem prva, meni ne postvalja da jedem. Kao to što ne radi ni na Dan zaljubljenih. Nemam nameru da ustajem i učestvujem na tom porodičnom skupu. Namćorišem.

10 коментара:

  1. Sve mi je ovo jasno, ali, mislim da Bog to nije tako zamislio, ni Sveti Sava, (kad nismo hteli da pređemo na hrišćanstvo - on napravi za nas neki miks koji zovemo Svetosavlje), ali niko nije rekao pravite paradu pijanstva i kiča na groblju, niko nije rekao da odlaske u crkvu pretvaramo u sektaška bratstva i sestrinstva, niko nije rekao da za slavu treba dići kredit, zvati lokalni tamburaški ili trubački orkestar, niko nije rekao da za detetov prvi, ili 18. rođendan treba praviti malu svadbu... Niko nije rekao da za veridbe, dovođenje mlade u kuću itd... treba poklati stado... A o svadbi da ne govorim. Čovek treba da kaže - ovde je crta, granica, kako god hoćeš - ja na groblje idem iz poštovanja prema.... i tu je tačka. I neka pričaju, mene se to mnogo ne tiče - što kažu moj tavan moje merdevine, sama se penjem i sama i padam... :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja stavljam crte-gde god mogu. Gde ne mogu i ne pitam se, ja se prilagodim.

      Избриши
  2. Uvek je u užoj Srbiji to bilo drugačije nego u Vojvodini.
    Kod nas u Novom Sadu, praktično, toga više nema.
    Između ostalog i zbog toga što je puno sveštenika počelo da opominje ljude da to nije u hrišćanskom duhu.
    Sve to inače spada u paganske, prehrišćanske običaje koje smo zadržali i nakon prihvatanja hrišćanstva. Ima tu još stvari... "daće" posle sahrane, ponavljanje "daća" na godišnjice smrti, donošenje cveća i venaca i još mnogo toga.
    Dovoljno je naći kanon SPC i videti šta je propisano a ne slušati babu koja je slušala čukunbabu pa to tako mora da bude.
    Što se tiče "Dana zaljubljenih", to je samo još jedan u nizu uvezenih artikala sa zapada koji nemaju veze sa našom tradicijom. Doduše, dan zaljubljenih nema veze ni sa njihovom tradicijom. Ako pronađeš podatke od pre samo stotinak godina videćeš da toga nije bilo ni kod njih. Uopšte se ne spominje.
    Inače, 14. februar je Sveti Trifun koga slave vinogradari i vinari kao svoju esnafsku slavu.
    Pozdrav, Sindža.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mislim da ni kod nas nema u gradu, mada ne mogu da tvrdim. Ali se barem podele paketići da se nose kući, ako se ne jede na licu mesta. Ili se ide u salu. A sela su priča za sebe. Svako ima nešto svoje.

      Избриши
  3. Zaboravila si da dodas i to da je na "grobljanskom" meniju obavezna i domaca rakija koja se sluzi svakom ko pridje da zapali svecu. Kazu "valja se da malo popijes, malo prospes". I onda, oni koji trebaju da obilaze po nekoliko grobova na jednom groblju, postanu "veseliji" nego inace, pa ti se cini kao da su im svake Zadusnice u stvari Dan zajubljnih... :/

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kod nas ide vino. Ali nema veze, važno da je neka žurka u pitanju! Još samo da pripalimo roštilj pored i služimo sveže pljeske i ražnjiće.

      Избриши
  4. Pridružujem ti se u hejtovanju. Izluđuju me te gluposti, dovode me do bele pene. Par puta mi se dogodilo da posle sahrana u tim salama oni koji malo više potegnu čak i zapevaju...užas...da ne dužim pošto si ti napisala baš sve što i ja mislim o tim glupim običajima prožderavanja na groblju...
    A što se Dana zaljubljenih tiče takođe se slažem sa tobom i sa Sindžom...mene nervira i 8. mart i Dan zaljubeljenih i svi ti glupi "praznici"...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pravi smo namćori! Ponekad bih volela da budem kao Sunđer Bob i da nađem lepotu u svemu, umesto kao dosadni Lignjoslav i da samo namćorišem.Mada bih valjda morala da budem malo zaostala.

      Избриши
  5. Znači, od reči do reči kao da sam ja pisala :)
    Mnogi običaji me izluđuju, ti grobljanski pogotovo. Kao što reče Sindža, sve to datira još iz doba kada su naši preci bili pagani. Radi lakšeg prihvatanja hrišćanstva, mnogi hrišćanski praznici su "utureni" umesto nekih tada već postojećih praznika ( recimo, Mokoš je bila zaštitnica žena, njen sveti dan je petak, proslavljao se u periodu od 25. oktobra do 1. novembra - u hrišćanstvu je to Sv.Petka - to je samo jedan od primera ).
    O ostalim običajima koji su od mesta do mesta drugačiji, mogla bih do sutra. Najveća mi je fora što većina onih koji sprovode te gluposti, nemaju blage veze zašto to rade :)
    Ja sam za Zadušnice vozila majku na groblje, da upali sveće roditeljima i bratu. Ona je razumna po tom pitanju, pa nosi stvarno malo hrane, ali da se ja pitam ne bi ni toliko.
    Ne volim groblja i retko ih posećujem, sveće palim u crkvi, kada osetim potrebu, a te moje voljene ljude koji su me napustili nosim u srcu i često ih se sa radošću setim. Mislim da taj neko ko nas je napustio nije tamo gde su mu pokopane kosti, pa mi je to neodlaženje na groblje skroz ok.
    Roditeljima sam rekla da ću te skaradne običaje da prekinem kako znam i umem, a deci sam obećala "uputstvo" u pisanoj formi, kako će se ponašati kada odem sa ovoga sveta.
    Prva mi je sveki rekla da nisam normalna, ali baš me nešto zabole štikla, pravo da ti kažem :)
    Raspisah se ja, a nismo dotakli ni Dan zaljubljenih, ni Dan žena i ko zna koliko još "praznika" koji sa sobom vuku neke radnje propisane i nametnute od strane mašinerije koja se zove potrošačko društvo...



    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Znači da možda ipak nisam namćor. Samo razumno delim svoja mišljenja i osećanja, kada to nije su skladu sa običajima i novonametnutim pravilima. Dobro je imati joše nekoga na svojoj strani.

      Избриши