TAKTIKE ZA PREŽIVLJAVANJE ŽIVOTA U ZAJEDNICI

12:36 Blaženka Vesić 18 Comments

Znate, one priče o odlasku u raj ili pakao nakon smrti su samo mitovi. Ne morate da umrete da biste živeli u paklu. Dovoljno je da živite u zajednici.

Živeti pod istim krovom sa još jednom porodicom može biti super samo ukoliko se plašite da budete sami. I da, uvek možete da računate da ćete naći nekoga kome možete u  hitnim slučajevima da ostavite decu. Pored toga možete i da računate na sledeće:

- Ako jednom u sto godina legnete da odmorite popodne, sa sve nogama podignutim u vis jer vam je sva krv sišla u pete,  vaši ukućani će se baš tada setiti da vas obiđu da vide kako ste. Samo da vas natereju da spustite noge!

- Ako sednete da ručate (što se uvek čuje osim ako niste svladali postvaljanje stola bez zveckanja pribora za jelo) uvek će neko da naiđe očekujući da se oduševite punih usta.

- Upadaće vam kao padobranci i u spavaću sobu pod raznim izgovorima. Recimo, mene je do ludila dovodilo jutarnje obilaženje bebe. Mislim da su neki od mojih ukućana znali dimenzije mojih sisa bolje od mene, koja ima više mleka, koja mi je veća, koja manja, i za koliko (jer to, kažu, nije savršeno simetrično, a posebno kada dojite) do te mere da su mogli da mi kupe prikladan brushalter (što ja inače ne umem nikad da potrefim k'o čovek).

Srećom, pre nego što bilo kome zatreba nešto iz mog kupatila, pokucaju da vide da nema nekog unutra i ne ulaze bez dozvole. Ali jebi ga, ne možeš ceo dan da se kriješ u kupatilu!

U Srbiji će se obradovati rođenju muškog deteta u porodici jer se rodio naslednik - onaj koji će da nasledi kuću, imanje, slavu, prezime. Dok to ne doživi,  naslednik će se, kad osnuje svoju porodicu, gurati u istoj kući sa svojim roditeljima, bratom, a u gorim slučajevima i stricom, strinom i njihovom porodicom. Imam prijateljicu u čijoj kući živi toliko porodica da ne mogu da pohvatam ko je kome šta. Ja ih pobrojah 5. Porodica, ne članova! Neki imaju svoj sprat, neki ga dele sa članovima zajednice.

Deliti sprat sa nekim u mnogim slučajevima se svodi na korišćenje dve sobe i zajedničkog kupatila. Neretko se sukobljeni svetovi i generacije odvajaju celim sobama koje zjape prazne, jer zidovi imaju uši i nisu dovoljno debeli. Takve sobe se uglavnom koriste za porodčne slave. One retke trenutke kada se svi zajedničkim silama trude da duvaju u iste gajde.



Kako preživeti život u zajednici?


život u zajednici


Život u zajednici je suluda, ali sasvim uobičajena stvar u Srbiji. Malo je roditelja koji će podstaći svog naslednika ( ili naslednicu, ne ograđujem se od toga) da prvo bude samostalan, pa tek onda osnuje porodicu.
Da, dobrim delom su za to krivi materijalni uslovi i verovatno bismo do sada izumrli kao dinosaurusi kada bismo to čekali, ali dobrim delom je to i vaspitanje, običaj i prihvatanje zajedničkog života kao normalne pojave. A on to nije!

 Život u zajednici podrazumeva mnogo strpljenja, tolerancije, živaca, neprijatnosti, ustezanja, popuštanja, kompromisa, razvijanje taktika i tehnika preživljavanja. Imati sve to svaki dan u neograničenim količinama je nemoguće. Onda razviješ neke svoje metode.

Super moći koje sam ja razvila su sledeće:

1. Izolacija. Povući se u sebe i imati što manje kontakta sa ukućanima je jedini siguran način da ne stvorite konflikte, posebno ako vas drma PMS! Zato retko obilazim moje ukućane, jer dovoljno često oni obilaze mene. Računam i da im treba privatnost koliko i meni, da imaju bebu i da su moja deca samo dodatni teret i buka.Osim toga, jako je teško naći svaki dan novu temu za priču sa nekim sa kim živiš. Lako je ćutati sa svojim partnerom, teško sa drugima. To neminovno dovodi do toga da ja, recimo sa jetrvom, razglabam samo o kućnim poslovima, posebno zato što smo ona i ja prilično različiti  tipovi ljudi i imamo drugačija mišljenja o nekim drugim stvarima. Čistimo valjda isto! Da se razumemo, mrzm kućne poslove i u obliku razgovora. Ako nećete da mi kažete kako da pomoću tri treptaja oka postavim sve na svoje mesto, bolje je da ćutimo. Možda je neprijatno, ali meni ne smeta. 

2.Namćorisanje. Može biti da sam idiot i namćor i najgora snajka i strina na svetu. Krunišite me! Al' jebi ga, ako svima posvetim tren moje pažnje, a traži se više od trena, onda nema vremena za mene i moje obeveze.Nemam ključ da se zatvorim kada radim, a trenutno moj posao zahteva da radim od kuće. To deluje rasterećujuće - ali samo deluje. Onda kada morate u isto vreme da pišete, čuvate decu, spremate ručak i zimnicu, čistite kuću i priuštite par minuta dragocenog vremena svojim ukućanima, to postaje višestruko naporno . Naravno, moje obaveze baš ne nailaze uvek na razumevanje. Zato sam ponekad sam neljubazna, nekulturna i bezosećajna i sebična i ne ostavljam svoje obaveze da bih gubila vreme. Ćutim, namćorišem i ignorišem, pravim se da ne vidim i ne čujem i radim svoj posao.Ponekad je teško ignorisati, pa  namćorišem. Recimo vičem na dete mog devera i jetrve kad počne da divlja dok radim i oteram ga kući. Jadno dete me verovatno mrzi, ali nije on kriv što sam ja namćor.

3.Hodanje na prstima. Ne, ne igram balet, već sam vam pričala da idem na zumbu. Ovo je tehnika preživljavanja života u zajednici koju koriste oni koji žive na spratu, kao ja. Hodam na prstima da me ne čuju da sam budna, da me puste da popijem svoju jutarnju kafu i popričam sama sa sobom, da ne probudim bebu ili nekog drugog ko je legao popodne da spava.... To je, kažu dobro za ravna stopala.

4.Ujedanje za jezik. To je kompleksna veština koja uključuje toleranciju, kompromise, strpljenje i dobre živce. Ponekad teško savladiva. Recimo, kada smo delili kupatilo dok nismo uradili naše, iz istog sam izlazila otečenog jezika.Ili se neko uhvatio za kvaku, ili je svekrva čula sa sam unutra pa pitala "Šta radiš?" Obično sam se ujedala i nehajno rekla "Ništa!" jer ni nju baš nije zanimao odgovor na pitanje koje je postavila iz navike. Ipak, završile smo sa tim običajem tek kada sam jednom odbila da se ujedem i viknula "Menjaaam uložaaak!".

5.Svakodnevna šetnja. Bez obzira na vremenske uslove, to je često jedini način da budem sama sa sobom i svojom porodicom, popričam sa nekim da niko ne čuje, ogovaram, sanjarim...I da, izlazim tiho i na prstima.A dobro je biti u kakvoj-takvoj kondiciji!

6. Gomilanje veša u spavaćoj sobi. Ok, ovo baš i nije veština za pohvalu. Znači, u stanju sam često da gomilam čist veš u spavaćoj sve dok se ormari ne isprazne. Ali gomile veša koje vape za pakovanjem na simetrične ivice su ponekad odličan izgovor za izbegavanje druženja kada mi do njega nije. Osim toga, gomile veša u spavaćoj sobi odličan su izgovor za seks u istoj.Oni koji žive u zajednici, verovatno će se složiti samnom kada kažem da je seks u takvim uslovima misaona imenica. Gomile veša mogu vam omogućiti da u slučaju upada neželjenih gostiju jednostavno zgrabite nešto sa gomile, stisnete noge u pokušaju da sakrijete svoje intimne delove i viknete "Izlazi! Presvlačimo seeee!".Još uvek se sećam zbunjene face i gunđanja moje svekrve koja je jednom upala nepozvana na žurku. Ne znam da li je videla da sam probala da obučem jastučnicu, ili joj je bilo neprijatno zbog nečeg drugog. Od tada smo suprug i ja bili vrlo obazrivi u takvim situacijama. Načuljimo uši jer opuštanje ne dolazi u obzir, pa čim čujemo korake vredno krenemo da pakujemo veš. Znojavi, crveni i zadihani...jer pakovanje veša je jako težak i naporan posao!

gomila veša


Naravno, sasvim sam svesna da i moji ukućani trpe mene i moju porodicu, da im pada mrak na oči kad moja deca uđu kroz zajednički hodnik u blatnjavim cipelama, ili kad otvaraju i zatvaraju ulazna vrata koja su deo njihovog prizemlja, jer ne znaju da li hoće da uđu ili da izađu.

Znam i da sam živčana i da me čuje cela ulica kad urlam.

Znam i da lude kada moja deca dobiju crve u deset uveče koji ih teraju da igraju i skaču.

Jedino što želim jeste da imam svoj mir i privatnost. Recimo, da na +40 ne moram da nosim brushalter ispod majice jer imam dojam da će sise da mi se sparuše pod svim onim slojevima , posebno ako je još i onaj sa jastučićima - jorgan jebote!




 Niko od njih nema loše namere kada dođe da vidi šta radim . Ali,kažu da je put do pakla popoločan dobrim namerama.Ja sam sigurna u to! Jebi ga, nisu to žute cigle i put do Oza, a život u zajednici ponajmanje liči na bajku ili nečiji san (ok, možda noćna mora).  Za bekstvo nije dovoljno lupnuti petama crvenh cipelica. Potrebno je nekoliko hiljada evra ili odlazak u podstanare. 





18 коментара:

PLAVE JAGODE I CHIPICAO KROASAN KAO UZROK HIPERAKTIVNOSTI KOD DECE (i mojih noćnih mora)

11:34 Blaženka Vesić 16 Comments

Pre neki dan dobio moj sin na poklon "Chipicao" - onaj bajati kroasan u kesici koji čim otvoriš intenzivno širi miris aditiva.  On sav srećan jer to isto kupuje i njegov brat od strica i sakuplja neke glupe Angry Bird sličice, koje nisu i ništa drugo nego navlakuša na ovaj otrov. Razumem ja decu i njihovu želju da rade ono što rade njihovi vršnjaci. Ne razumem glupe roditelje koji će svom detetu radije kupiti kroasan koji ima rok  trajanja nekoliko meseci, koji je velik dva zalogaja i miriše na veštačko, nego lepu svežu vruću kiflu u pekari.


Da znam, idealno bi bilo da "Chipicao" zamene kiflama koje će sami umesiti da bi bili sigurni da nema aditiva, i da pritom nacrtaju Angry Birds na papiriću, to bar nije neka mustra i daju dece da oboje. Em, zdravo, em kreativno, ali ja baš nisam toliki zaluđenik.


Dotični "Chipicao" nekvarljivi kroasan sadrži kalcijum propionat, aditiv koji je označen kao sumnjiv, ali se ipak koristi  u pekarskim proizvodima, posebno ovim što treba da obore Ginisa u održavanju svežine, a imaju ulogu da se izbore sa gljivicama i bakterijama. Da, svakako ne bih dala svom detetu da jede gljivice i bakterije, ali  ne bih baš ni bajati kroasan. Neke studije tvrde da prekomerno konzumiranje ovog aditiva može da dovede do promena u ponašanju dece, do nemira, agresivnosti i hiperaktivnosti.

Pre neki dan na jednom dečijem rođendanu uverih se da je tako - gomila predškolaca koje ne interesuje ni jedna kreativna zajednička igra iako su animatori insistirali, već samo guranje, trčanje, vikanje i skakanje. I da, svi idu u obdanište i skupljaju "Chipicao" žetone zbog glupih Angry Birds. A ja zapravo vidim  morbidnu povezanost između ovih nacrtanih likova, njihovog imena i  ponašanja ove dece.

Ludi roditelji! Zašto ne ponudite deci da uz 60g "Chipicao" bajatog kroasana koji košta koliko i svež kroasan od 100g u pekari popiju i onaj jeftini  sok što se rastvara iz kesice i koji tinejdžerke uveliko koriste za farbanje ludih paramenova na kosi jer daje odličnu boju i teško se skida. To je znate super dodatak uz večno sveži "Chipicao" korasan! I javite rezultate!

Ja sam internet zavisnik i ponekad pre spavanja virnem na svoj Faceobook profil. Tako sam jedne večeri naletela na članak u "Blicu" u kom piše da na Tajlandu  farbaju male piliće u razne boje i prodaju ih deci kao igračke. U istom surfovanju naleteh i na onu priču o karagenanu u "Frikom" i svim drugim sladoledima i GMO sastojcima koje koriste najpoznatiji brendovi kada je hrana u pitanju. Na sve to išla je i pomama za žutim lubenicama u Beogradu, a"Chipicao" trauma još je bila sveža (ne zarasta štaviše, kao što kroasan ne može da ubajati).

Jedan od razloga zašto ne treba listati FB pre spavanja i zašto treba isključiti mozak na vreme da se odmori od elektronskih uređaja otkrih na svom primeru. Celu noć sam sanjala piliće kojima iz nogu, rastu još jedne male kržljave nožice. Zaključih u snu da su to GMO pilići, isti oni koje možete kupiti na akciji u supermarketima po 180 din. za kilo. Znate, ponekad mi ne treba sanovnik da protumačim svoje snove...

Kad smo kod žutih lubenica, saznala sam da ljudi poludeše za njima jer su slađe nego one na koje smo navikli, a malo ko ih gaji. Ja se lično zgrozim kad odem recimo u "Metro" pa u sred zime vidim one 3 paprike upakovane na stiropor tacnu i zavijene plastičnom folijom. Jedna crvena, jedna žuta i jedna zelena. Cena i intenzitet boja da se frapiraš!

 Ali ukoliko imate obradivu zemlju, afiniteta prema poljoprivredi i proizvodnji ludih voćki i povrćki jer čvrsto verujete da ne treba samo krave da budu lude, onda imam biznis plan za vas:

- Možete posaditi plave jagode filovane ribljim genima da bi bile... jebemligašta!

izvor: http://www.4dm-works.com/content/strawberry_3d_model.html

- Ili džinosvki kupus kako biste spremili sarmu za dva dana od samo jednog lista.



-  Da ne nabijate one pritke pored paradajza, posadite paradajz drvo. Verovatno i njemu treba da ušpricate etrel da sazri preko noći, to nisam istražila.




Napomena:  Seme ludog voća i povrća nabavite na internetu recimo na Aliexpressu, a etrel na crno, jer je u našoj zemlji zabranjen. 

Googlajte sami, neću da reklamiram bez para! Imate širok spektar, ja sam ga suzila. Tu je i crni kukuruz, crne i bele jagode, plavi krastavac, a lubenice mogu da rastu i kockaste.Nećete omanuti jer budala koje pate za trendovima uvek ima. Za svaki slučaj, možete uz njih pakovati i sličice.




Da  biste se zdravo hranili potrebno je dosta novca jer se organski proizvodi tretiraju kao dijamantski. Ili da napravite  zdrav izbor, umesite kifle, crtate lude živčane ptice ili kupite lukac i zelje kod neke bake što je izašla da proda ono malo što ima ne bi li zaradila da plati struju. Ima prednosti i u krizi i nemanju para.Ja recimo počeh da gajim svoju baštu, a para za "Frikom" i "Chipicao" baš  i nema 7 puta na dan. Imam umesto toga gomilu izazova i par alternativa. Deca su mi mirna, dobra, lepa i pametna (ok, ili bar razumna) jer su moja. A hirove im ne ispunjavam dok ne izmisle tigraste jagode. Mogu eventualno da  im ponudim ovakve, braon!




16 коментара:

RAZVOJ GOVORA KOD DETETA IZ UGLA LOŠE MAJKE

09:50 Blaženka Vesić 6 Comments

Šta je loša majka? Ne znam postoji li prava definicija, pravilo ili set obaveza koje treba da se ispune prema detetu, a koje loša majka ne ume ili ne želi. Znam da je to onaj osećaj koji ponesem sa sobom kada decu, iz bilo kog razloga, vodim kod lekara. Uz overenu zdravstvenu knjižicu, naravno.  Toliko se forsira uloga roditelja i majke u razvoju deteta da, kad nešto ne valja, ja odmah mislim da sam nešto ja pokvarila.  Videla sam da neki ljudi nose čokolade i kafe kod lekara. To je valjda način da okupiraju mesto ovom glupom osećaju, pa nemaju mesta da ga ponesu.Moram da probam, posebno zato što pojedini doktori ljubazno podele svoj slatki plen sa mojim detetom tokom tretmana.

Ponekad tako odvedem svog sina na igralište (čuj, ponekad-svaki dan) i jedva odolevam potrebi da počnem da se samosažaljevam i plačem kada njegov govor uporedim sa govorom druge dece. Posebno devojčica! Aj' što on šuškeće i mumla, jedva otvara usta i krivi ih, al' ni vokabular mu nije neki. Zbog ovog problema idemo kod logopeda, a išli smo i kod somatopeda jer sam ja tvrdila da on ima poremećaj pažnje.

 Prvi tretman kod somatopeda završila sam u suzama i nagutala sam se toliko knedli do kuće, da sam posle ceo dan podrigivala. Jebi ga, ne možeš  da ideš ulicom i plačeš. Ćuti i gutaj! Može biti da sam ja savet somatopeda primila k' srcu jer me drmao PMS, a tada plačem i zbog crtanih filmova. A  može biti da i njen pristup meni nije bio neki, jer se nisam osećala najsjajnije ni onda kad sam, uslovno rečeno, bila normalna žena.
Ukratko, njen pristup bio je : "Tvoje dete nema mašte. Igraj se sa njim, pričaj sa njim da bi razvio svoj fond reči. Pažnja mu je normalna, ali ti nisi!". Dobro, nije mi baš rekla da sam nenormalna, ali mi je svaki put nabijala na nos kako on nije slučaj za nju, kako joj oduzima vreme i kako ona ne može da popravi ništa za tih pola sata što ja ne mogu za ceo dan.  Razumno, naravno, samo što sam se ja uvek osećala kao da mi govori da sam loša majka. Ok, jeste to govorila, al' je bre mogla malo i da ga uvije u ukrasni papir. Bilo  bi mi lakše da ga nosim!

Kako razviti govor kroz igru?


Ako imate dete sa bilo kakvim problemom, ono što će vam svi preporučiti jeste da probleme rešavate kroz igru, jer deca kroz igru uče. Više primera možete naću u tekstu Motivacija za učenje govore kod dece.

Ono što nigde ne piše jeste :

- Kako zainteresovati dete koje po ceo dan peva i pleše, za igračke i druge igre (Mahati njima?  Isključiti muziku, praviti se da je Dan žalosti, zabraniti pevanje?!)

- Kako komentarisati ono što dete radi, ako ono sedi i pevuši ili igra neku besnu koreografiju (Vau, baš lepo sediš i pevaš! Koja je to pesma? Odlično si potrefio ritam! Kakva koreografija! Jel to pirueta ili plije?)

- Kako mnooooogo pričati sa nekim ko te ne gleda i ne sluša (i pri  tom imati osećaj da je sve u redu i da ne pričate sami sa sobom. Imate alibi pored vas, živ , zdrav i nezainteresovan)

- Kako naučiti nekoga ko nije zainteresovan za učenje,  i ne postavlja pitanja. (još jedna tehnika samopričanja)

- Kako upisati dete u obdanište da bi što više bilo sa vršnjacima (nemoguća misija koja zahteva da nemate obraza, ali da imate grupu tajnih agenata koji rade za vas i koji mogu to da urade preko veze)

- Kako vežbati govor u ogledalu, kada dete pred njim postane iznenada zaintersovano za svoje zube i unutrašnju anatomiju (i pri tom ne ustanoviti da su vam obrve porasle i da je mnogo efikasnije provesti vreme čupajući iste)

Ono što sam uspela da ispoštujem od  tih saveta jeste vodanje u prodavnicu ili na igrališta i u šetnje. Čini mi se ponekad da se ljudi zaprepaste kad me vide da idem sama.

Uspela sam i da ga naučim neku pesmicu, to pamti bolje i brže nego ja. Kontam da je najbolje za razvoj govora da počnem da sričem stihove i rime dok komuniciramo.

Zahvaljujući logopedskom tretmanu naučili smo kako se pišu pojedina slova koja smo učili da izgovaramo, i  razvili smo bledo  interesovanje  za pisanje. Valjda za pesme. Za govor očigledno ne!

Ukoliko vam treba dodatna ideja kako da razvijete govor kroz igru, možda je možete pronaći u jednoj ovakvoj knjizi.


Kako se prilagoditi detetu?


Pošto ljudi oko mene uglavnom misle da dramim i preterujem kada je razvoj govora mog deteta u pitanju, i ne shvataju ozbiljno kada kažem da njega više zanima plesanje i pevanje nego bilo šta drugo, preostalo mi je samo da se prilagodim. Ok, ja sam možda loša mama ili samo nosim taj osećaj kada ga vodim kod logopeda ili somatopeda . Ono što oni predlažu ja moram da modifikujem, jer su odgovori na ona gore postavljena pitanja uglavnom "Prilagodi se!".

Primenjujem sledeće taktike loše majke:

1.Gluma. Zašto da samo čitamo slikovnice kad možemo da ih glumimo! Pri tom, da bi publika jasno čula, moramo da pričamo jasno i glasno i da jako otvaramo usta, a ne da mumlamo kroz zube u bradu. Ja moram da glumim  publiku  da se oduševljavam, a on sve ostalo.Ponekad uletim sa nekom sporednom ulogom ili statiram. 

2.Psovanje. Ovo je taktika moje sestre, koja neće oduševiti sve roditelje, ali je potpuno korisna. Recimo kad naučiš dete da kaže pravilno " U pičku materinu", totalno si ga prilagodio društvu i okolini, naučio da se izbori sa besom verbalno i da tečno kaže "č" i "r". " Đubre jedno" naučiće ga slovu "đ" i tako... da ne ređam azbuku dalje.Od onog učtivog " Hvala, molim, izvoli" može da nauči samo "l".

3.Igranje igrica. Nijedan specijalista ni pedijatar neće vam prepoučiti računar  za  razvoj govora. Ipak, pošto je  to jedna od stvari koje mogu da ga zainteresuju, ja sam pronašla način da se prilagodim.Ovo odlične edukativne igrice za decu.http://gasi.rs/ucimoreci/

4, Ignorisanje. Koliko god ja puta sam pomenula logopedsko vežbanje, uzela svesku iz koje radimo ili počela nešto i bez nje, rezultat je uvek bio isti - nezainteresovanost na kvadrat! Onda sam rešila da se par dana prosto ne bavim time, ne teram da se ispravi , već samo ponovim kako treba i pohvalim ako kaže lepo. Ma izgubih  sve živce i strpljenje više.Ovako mu se vokabukar mu se znatno razvio. Valjda zato što ne očekujem rezultate.

5.Ukidanje maženja za mušku decu. Ovo ne mogu da primenim jer čim mi moj sin priđe, meni se instinktivno usta puće u poljubac. K'o nekima kad vide fotoaparat ili pametni telefon. Ipak, zaključila sam da ženska deca od maženja rastu i napreduju, a muška samo postaju maze.Pa ko može, nek proba. Ja nemam srca!

6. Prednosti temperature. Moj sin je retko bolestan, ali kada jeste, gura visoke temperature i bunca. Odjednom počinje da govori puno, da sam odgovara na svoja pitanja  (pravo je čudo i da ih postavlja) , da izvlači iz tog dela mozga koji vrši termoregulaciju tela neke reči za koje nisam znala ni da je čuo. Tada volim da ga ispitujem. Naposletku, to je jedan od retkih trenutaka kada on govori i ne pleše i isto vreme! Uživancija!

7. Učenje iz udžbenika prilagođenog deci. Setila sam se da neke kobajagi udžbenike roditelji kupuju za onu decu koja imaju privilegiju da idu u obdanište, pa sam otišla i ja da nađem jedan. Iskreno, najjeftiniju varijantu (250,00 din.) Moram priznati da sam mislila da moje dete neće savladati 5% ovih zadataka, ali je to ipak pre procenat onoga što nije shvatio iz prve. Baš sam ga potcenila. Ovo je odlična knjiga ako želite da proverite kako razmišlja vaš mališan. Ima ih u ovoj "Vulkančić" kolekciji i onih  koje obrađuju druge teme. Mi smo za sada otkrili tek ovo. 



Da ne bude da sam samo smarala dete, i ja sam naučila dosta toga.

- Pevam bez blama. Za igranje još imam  rezervi. Ali, hej, idem na zumbu, ima nade  za mene!

- Sve bolje zviždim,  pošto smo  kupili papagaja da bismo obrnuli proces - da bi moj sin nekoga učio da priča i da ne oseća forsiranje. Papagaj će verovatno pre naučiti da igra disco dance i peva najnovije hitove Taylor Swift. (da, znam da bi moj sin trebalo da sluša muziku na srpskom. Ja puštam dečije pesme, ali on voli sve što vole mladi i  njegova starija sestra - napredan mali!)

- Kako se oglašava lisica. To proverite u onoj igrici  za razvoj govora. I prosledite autorima ove debilne pesme! Čisto da se zna da nisam jedina koja nije znala.




- Koliko me voli moj sin - iako ga smaram, nabijam mu komplekse, ispravljam svaku njegovu reč i ludim od njegovog pevanja i igranja. Juče se igrao sa svojim bratom nekih krimi igara . Lopovi su se, u trenutku kad sam pokušala da sredim šarku na nekim vratancima , okomili na mene i počeli da pucaju. Poučena savetima logopeda, somatopeda, knjiga i načinom na koji to ponekad radi tata, reših da je bolje da se uključim nego da ih kuliram. "Ja sam neuništiva.Imam pancir ". rekla sam. Vidim domunđavaju se da me koknu u glavu, pa brže bolje kliknem na svoj ručni zglob i uključim štit koji me  brani od svega, i vratim se svom poslu. Dobro je dok znaju šta je pancir! U tom trenutku moj sin dohvata moju ruku, skida mi uređaj koji stvara štit i ubija me. Ne budem lenja, prostrem se po podu, isplazim jezik  (povremeno virnem.... jebote kol'ko mrvica na podu, ma pusti šarku i vrata Blaženka, moraš da usisaš! Uverljivo kolutam očima i već mi stvarno nije dobro.) Moj  sin mi tada vraća narukvicu, ljubi me, kaže "Šalio sam se!". Zabrinuo se. 

Valjda sam naučila i nešto o glumi, al' o ljubavi jesam sasvim sigurno.
 Nadam se da ću u skorije vreme naučiti i kako da nabavim zalihe strpljenja i živaca i razumevanja. Evo, sva sam pozitivna i motivisana!  Pa toliko je uspešnih i poznatih ljudi imalo problema sa učenjem, govorom, disleksijom, hiperaktivnošću....ma sa svim i svačim! I čvrsto verujem da će mi sve ovo biti samo sjajna anegdota kada moj sin sutra bude drugi Majkl Džekson ili nešto slično. A ja više neću biti loša majka. 



6 коментара:

RAZVOJ HELIKOPTER RODITELJSTVA U SRBIJI

13:05 Blaženka Vesić 14 Comments

Danas je sve popularnije nečemu dati etiketu, pa čak i roditeljskoj ulozi. U zavisnosti od toga kako planirate da  vaspitavate svoje dete, jeste li neki autoritet ili dopuštate detetu da radi šta hoće, da li vi učite i vaspitavate njega ili ono vas i da li imate vremena i volje da oblećete oko deteta, možete izabarati jedan od sledećih tipova roditeljstva:

- Helikopter roditeljstvo
- Pozitivno roditeljstvo
- Prirodno roditeljstvo
- Autoritativno roditeljstvo
- Popustljivo roditeljstvo
- Izmislitenovitermin roditeljstvo

    Povremeno se uplašim da sam postala helikopter roditelj kada je vaspitanje mog sina u pitanju.  Mnogo ga ljubim i mazim, iako u našem društvu nije poželjno da dečaci budu umiljati i mazni. Moj sin, znate, ima onu rupu na zadnjem delu vrata poznatu kao "babina rupa". Idealno mesto da tu ušuškam svoj nos i cmačem ga.

    Osim toga, on i ja smo ceo dan zajedno. On ne ide u obdanište, ja radim od kuće. Logično je da moram da budem u nekoj interakciji sa njim ceo dan i da je zbog toga jako vezan za mene.

    Ali da li sam helikopter roditelj? 

    helikopter roditeljstvo


    Zabrinem se, posebno onda kada idemo ulicom i kada moram da ga držim ga ruku jer ne gleda gde ide i može lako da se saplete ili zakuca u banderu. O prelasku ulice uopšte i ne razmišljam da mu pričam! Skoro da nema ručka koji sam spremila bez njega. Taj 'ladno može da vam spremi jednostavniji obrok sa svojih 5 godina. Stalno je pored mene. I ne ume da se igra. Igračke bilo kakve vrste za njega su besmislena stvar dok ja ne počnem da se igram sa njim.Stalno moram da ga guram i motivišem u tom pravcu, a osećam grižu savesti kada vidim da se dosađuje, a ja nemam vremena da oblećem oko njega. Nije da ga uvek nemam. Ponekad mi se, bre, jednostavno ne leti!


    Kako da prepoznate da li ste helikopter roditelj?


    Helikopter roditeljstvo je najbolji način da upropastite svoje dete. A ovaj tip roditeljstva  je u Srbiji, verovali ili ne, dostigao svoj vrhunac!

    Kako da znate da i vi stremite ka tom vrhuncu? Tako što uveče ležete umorni od svoje dece.  Nikako ne dopuštate da urade nešto sami jer mogu da se povrede, pogreše ili ,sačuvaj Bože, steknu  neko iskustvo u životu. Oblećete oko njih kao helikopter, redovno proveravate da  li su vam propeleri uvek zauzeti decom, jer inače padate.

    Predispozicije za razvoj helikopter roditeljstva u Srbiji

    Postoje brojne predispozicije i najčešće se vezuju za tradiciju, verovanja, sujeverja i slične stavke.

    Helikopter roditeljstvo se u Srbiji posebno razvija oko muške dece. Ovakav stil vaspitanja počinje od najranijih dana, kada svojoj muškoj bebi ne smete dozvoliti da plače jer će dobiti kilu ??? Jasno je da treba da učinite sve da dete ne plače. I da predviđate njegove potrebe ako treba.
     A nastavljate tako što ćete ga hraniti do polaska u školu .Ne mislim na to da mu spremite obrok, nego da uzmete kašiku, viljušku i stavljate mu  hranu u usta.  I to može helikopter metodom. To vam je ono kad kažete: "Zini jako, evo ide helikopter!" pa obiđete kašikom jedno par krugova oko stola dok ne stavite njen sadržaj u detetova usta. Ukoliko ga je, jelte, uopšte ostalo. Mislim, odradite to sa punom kašikom supe i daću vam diplomu.

    diploma za helikopter roditelja


    Čini mi se ponekad da se u Srbiji daju podsticajna sredstva za razvoj helikopter roditeljstva. Sasvim je normalno i gotovo se podrazumeva  da roditelji naprave veliku kuću u kojoj će sutra moći da žive njihova deca onda  kada osnuju svoju porodicu.  Pa čak i kada nisu u mogućnosti da je naprave, helikopter roditelji u Srbiji omogućavaju svojoj deci da se sa svojom porodicom smeste i stisnu u dvosoban stan.To se zove život u zajednici i jedva da je "ž " od života.Na taj način brižna helikopter mama može uvek da opegla svoje dete i servira mu obrok na sto, da jadno dete ne bi moralo da otvara frižider ili, sačuvaj Bože, kuva! Nije vam to helikopter roditeljstvo. To vam je, ljudi moji, tradicija i očuvanje porodičnih vrednosti. 

    Nedostižan primer helikopter roditeljstva


    Uspešan  primer helikopter majke videh pre neki dan na igralištu. Moj sin ne ide u obdanište jer je privatno obdanište preskupo za mene, a upis u državno je k'o premija na loto-u u Srbiji (znači, klasična nameštaljka). Da bih mu omogućila druženje sa vršnjacima, odvedem ga na igralište.

    Ovog puta promenili smo igralište i nisam imala gde da sednem jer su sve klupe bile zauzete. Sa prekorom sam gledala grupu mladića koja je sedela na jednoj klupi. Mislim, nije to zabranjeno ni sramota, ali me baš nerviralo što su došli da dangube tu kad mene bole noge. To me je nateralo da ostanem uz mog sina i pomognem mu da savlada jednu penjalicu.

     Evo me sa mojom helikopterom ulogom. Sve mame sede, osim onih čija deca još ne hodaju lepo, a ja držim mog petogodišnjeg sina i pokazujem mu kako da se popne, napravi kolut... Osećam se k'o kreten!

    U jednom trenutku dolazi dečak od nepune 3 godine, i počinje da se penje. Sam?!!!

    Gledam ga kako se šuntavo hvata za one šipke i penje u nekim klizavim sandalicama , a roditelja u blizini koji bi ga makar pohvalio za hrabrost - nigde. Izgleda da počinje da radi moja helikopter uloga.  Mali je već je bio poprilično visoko, počeo je da me obliva hladan znoj što mu dođe kao gorivo za propelere,  kada je jedan iz muške grupe sa klupe panično vikuno: "Veljo! Silazi dole, pašćeš!"

    U tom trenutku, sa udaljene klupe, doletela je superiorna helikopter mama ! Ne mama ovog malog, već ovog velikog deteta što je vikalo Velji da siđe. Videh da sam helikopter amater!Ova žena je profesionalac!

    Gledala sam je kako trči  oko malog dečaka na jednom kraju parka, a zatim sa njim ide da vidi šta radi malo starija devojčica na drugom kraju parka, dok tata ovih mališana bezbrižno 'ladi jaja sa svojim drugarima na klupi i ne primećuje ih. Zašto bi? Pa on nije helikopter.Ima svoju mamu!

    Ja nisam helikopter!


    Uvalila sam se sa sinom na prvu slobodnu klupu. Otvorismo čips i pojedosmo ga - sa prljavim rukama! Priznajem! Mislim, osim šipki na igralištu nismo ništa specijalno prljavo dirali! Nisam vam ja helikopter da sad brinem i o vrsti bakterija koje je moguće na'vatati na penjalici. A ni meni niko nije dezinfikovao ruke u parku da bih uzela neki zalogaj, pa mi ništa ne fali.

    Posle toga sam ja sedela sa drugim mamama, a sina sam pustila da se snalazi sa decom. Šta ću! Ja nemam mamu u blizini  koja bi mogla da ide samnom u park i obleće oko mog deteta. I nisam helikopter . Žena sam.  Nisam vaspitavana po tipovima roditeljstva i nemam deklaraciju o tome na koji način sam odgojena. Niti sam izabrala tip roditeljstva po kojem treba da odgajam sopstvenu decu. Ja sam plakala bez strepnje mojih roditelja da ću da dobijem kilu. I sa 6 godina sam išla sama (uz nadzor starije sestre, ali nekad i bez njega)  u obližnji park ili spred zgrade, dok je moja mama obavljala kućne poslove. Sada,  kad pomsilim šta su nam sve roditelji dopuštali i gde smo išle same, nije mi dobro.

    Druga vremena? Možda, a najpre roditeljstvo bez etikete. Prilagođeno. Vreme kada helikopter roditeljstvo počelo da  razvija svoje propelere. Posebno u Srbiji.

    - gde posao ne možete da nađete bez mamine ili tatine intervencije. Što bi se reklo "preko veze".
    - gde roditelji u školi imaju veću ulogu nego samo deca, bilo da vrše pritisak na nastavnike ili preslišavaju decu naučene lekcije - zavisi od pristupa obrazovanju.
    - gde ja danas  postalo  sasvim normalno da dete od 40 godina nema posao, ne trudi se da ga nađe, da sedi kod kuće i očekuje da helikopter obleće oko njega, hrani ga svojom penzijom i zaštiti ga od svega. Usput, ako može, i da ga oprska i protiv komaraca i drugih krvopija i štetočina.
      Sa takvim vaspitanjem, ishod je sasvim jasan. 


      Dete koje provede isuviše vremena ispod propelara, može da dobije samo hroničnu promaju u glavi!



      via GIPHY

      14 коментара: