7 SVAKODNEVNIH IZAZOVA KAD SI INTROVERTAN (i kako ih prevazići)

19:12 Blaženka Vesić 0 Comments

Biti introvertan nije nimalo lako i najobičnije situacije su ti veliki izazov. A šta je to uopšte i kako se izboriti sa tim? Iz mog ugla - ovako!


Kada sam prvi put pre nekoliko godina čula za introvertnost, ja sam se odmah prepoznala u karakteristikama ovih ljudi. U mojim očima do tada, ja sam jednostavno bila neopuštena i "drvena", asocijalna osoba. Namćor u neku ruku. Introvertnost kao naziv ipak to ne ogoli do te mere, a i nije baš tako. Nisam asocijalna. Samo me ljudi umore.

Za razliku od nas koji ponekad imamo potrebu da se povučemo i ćutimo, postoje i oni ekstrovertni kojima ljudi prijaju i koji u društvu najbolje pune baterije. U svakom od nas je malo ovoga i onoga i niko nije baš sasvim introvertan ili sasvim esktrovertan. Sem mene, čini mi se ponekad. I ponekad mi pozli od običnih stvari u životu.

Designed by Freepik


Introvertni ljudi su okrenuti više sebi i svojim mislima, nekom svojem unutrašnjem "ja".A da li je to prednost ili mana?

Jebi ga, snađeš se sa kartama koje su ti date. Nešto odigraš, nešto izblefiraš pa kako bude.

A da su neke stvari izazov kada si introvertan - jesu. I to ozbiljan.


Kako izgleda biti introvertan i šta je to uopšte?


Intorvertni ljudi deluju kao namćori, stidljivci, čudaci i slično i vole da se povuku u sebe. Više uživaju u vremenu provedenom u samoći nego u gužvi. Ne zato što su stidljivi ili tako nešto, već zato što im smeta gužva, buka, masa, žamor, ljudi, razgovori i sva ta potreba za druženjem ih jednostavno - iscrpljuje.

Introvertni ljudi imaju stalno neki svoj unutrašnji monolog. Da, i ja takođe. Sanjarim, razmišljam, vizualizujem i stalno mi je mozak okupiran nekom pričom i dešavanjima.Moje unutrašnje "ja" non-stop melje.

Ili, ako vam je lepše da to tako kažem:

Ja definitvno nisam sama ni kada to jesam.

Pa zar mi pored toga treba još ljudi i buke? Preosetljiva sam na zvukove i buku, a ljudi me isprazne načisto, ma koliko da ih volim. Imam tačnu meru buke koju mogu da podnesem. Recimo, moj TV treba da bude pojačan na 14. Sve više od toga pomera mi živce i stvara mi užasnu nervozu, otežava mi komunkaciju i remeti moj unutrašnji tok misli.

Živeti sa tim je naporno, ali hej, ljudi žive i sa gorim stvarima u životu, tako da mogu reći da je introvertnost još i blagoslov.

Ovo su najčešći izazovi sa kojima se introvertni bore, a koji su drugim ljudima normalna stvar i praktični saveti kako se izboriti sa tim

1. Druženje


Nije da ja ne volim da se družim. Volim, ali nisam uvek spremna na to. Ja na druženje moram psihički da se pripremim. Šta ću obući, gde ću ići - zabole me!

Meni recimo nikada nisu bili jasni ljudi sa izjavama: "Nisam mogao/la da ručam sam". Istina, ja ponekad kada sam sama i zaboravim da jedem jer se zanesem drugim stvarima. Ali uopšte nemam problem da jedem sama.Naprotiv, poželjno je da je to tako i da mogu da uživam u hrani na miru bez da nekome objašnjavam da li je ukusno, slano, neslano, prepečeno ili da ćaskam o bilo čemu.

Ja jednostavno volim da budem sama nekad. Ok, češće volim da sam sama nego u društvu. I ne samo da volim, nego mi je to ponekad potrebno da bih ostala normalna

Naravno da se i ja družim, ali nemam milion prijatelja. Malo je onih sa kojima ja baš mogu na kafu da izađem. Uglavnom su ti ljudi otvoreni, iskreni do brutalnosti, zanimljivi i mogu sa njima da pretresam mnoge teme, ne samo jednu ili dve. 

Čak i posle super druženja sa dragim mi osobama, treba mi par minuta da popričam sama sa sobom. I to je ok - zaključaš se u kupatilo na kraju krajeva i resetuješ se i sve bude cakum-pakum.

Prijatelji me ne iscrpe mnogo, posebno ako sam druženje planirala. Ali kada sam u kontaktu sa puno novih ljudi, kada treba nešto da obavim recimo u nekim službama, kada sam na bilo kakvom okupljanju gde ljude ne poznajem dobro ili uopšte - iscedim se k'o krpa. Često me od ovoga zaboli glava (ovde gratis reklama za zlatni Caffetin by Alkaloid Skoplje - da ga nema, trebalo bi ga izmisliti) .

 Evo, recimo, jedna svadba  može da me iscrpi do te mere da sam sutradan bukvalno bolesna. I ne zato što sam mamurna ali je stanje vrlo slično.


via GIPHY


Ponekad me ljudi bukvalno bole!

I kako se izboriti sa tim?

Ništa ti ne preostaje nego da:

- Smisliš debelu svesku dobrih izgovora za svake prilike. Po potrebi izdaš je kao knjigu i zaradiš milione od svoje introvertnosti te automatski pretvoriš manu u vrlinu.
- Treniraš sebe i ubacuješ se u glupe i neprijatne situacije i među ljude. Jer i papagaja možeš naučiti da priča ako si uporan, a kamoli čoveka da se druži.
- Prevaziđeš sve to treninzima, zaradiš pare os knjige, pa kreneš da držš TEDx govore o tome kako je introvertnost zapravo sjajna. Vremenom se valjda i "esktovertneš"!
- Prihvatiš floskulu "čovek je društveno biće" i konstatuješ da si ti valjda jednorog na baterije koje se prazne kada si među ljudima i da si baš kurate sreće!


2. Pobediti predrasude


Često mi ljudi  kažu da sam zabavna i otvorena i komunikativna. Zabluda.To na Fejsu možda i na blogu. A uživo - ja k'o vezana vreća.


Studije kažu da su intovertni ljudi skloniji celodnevnom bazanju po internetu. 

Eto me. Prva sam u tome! Mogu da se družim, a da sam pritom ipak sama sa sobom. Naravno da pored mnogobrojnih zanimljivih stvari na netu imam nalog na društvenim mrežama.  Moj Facebook profil stvara ljudima potpuno drugu sliku o meni i pravi je izazov istu preneti i u stvarnost. Ne trudim se. Takva sam - kakva sam, šta ću ja što ljudi imaju predrasude.

 Ako je osoba sa kojom govorim 1 na 1 otvorena i esktovertna, super! Još ispadnem mudra i elokventna i opuštena.Zlo i naopako ako je taj preko puta mene zatvoren i očekuje od mene da budem otvorena. O, mogu ja i to, ali mi uglavnom posle takvog druženja treba rehabilitacija.

3.Snaći se među nepoznatima


Najgore od svega mi je biti među nepoznatim ljudima. Za 8 godina koliko sam išla na roditeljske sastanke mojoj kćerki, ukupno sam sa drugim roditeljima komunicirala... 8 minuta. Minut po godini. A gde su druge situacije u kojima je gužva. Ne malo puta desilo mi da se nađem neki izgovor i pobegnem od ljudi  (a nekad i bez izgovora). Bude mi previše!

Najgora stvar koju neko može da mi priredi jeste da me pozove u nepoznato društvo, a onda ode u WC, izađe da obavi neki razgovor ili me ostavi samu sa ljudima iz drugog razloga!Ja ne znam šta bih tada sama sa sobom, a kamoli sa nepoznatim ljudima. 

O, iskomuniciram ja. Ponekad krenem i prva. Ali dok spolja blefiram da sam ok, u sebi utrnem. Često moji pokušaji da komunicram sa nepoznatim ljudima tada ispadnu propast. Lupim neku glupost i ispadnem čudna. Pitam pitanja koja se ne pitaju. Odvalim neki sarkazam zbog kojeg se ljudi uvrede. Izblamiram se.

Jako cenim ljude sa kojima mogu da prijatno ćutim

Kako se izboriti sa nepoznatim ljudima:

- Stojiš, vrtiš kosu oko prsta, gledaš ispucale krajeve, eventualno pokušaš da ih ih središ tako što ćeš od jedne dlake napraviti dve i praviš se da ti uopšte nije neprijatno. Hej, možda ti i kosa ispadne gušća!
- Gledaš u telefon, jer u suprotnom možda uhvatiš nečiji pogled i neko poželi da komunicira sa tobom
- Proučavaš neravnine na svom laktu, brojiš pore ili nešto slično tome.
- Pogledom potražiš prva vrata da negde izađeš ili uđeš - svejedno.
- Emituješ radioaktivne smrtonosne zrake zbog kojih niko ne sme da ti priđe. Još bolje, zbog kojih svi napuštaju prostoriju u kojoj si.

via GIPHY

- U krajnjem slučaju, pokušaš da komuniciraš. Teme o vremenu jesu dosadne i smaraju , ali ispostavilo se da su ok način da započneš priču. Naučiš to nekako napamet. Bolje nego da probaš da nastaviš nešto što ti se trenutno vrti u glavi.

4.Prihvatiti da si takav


Mislila sam da je to moj problem od kada radim od kuće. Prosto, navikneš da budeš iza ekrana i ne komuniciraš uživo. A onda sam nedavno videla snimak poslednjeg dana srednje škole - dakle od pre 20 godina. Svaki kadar u kojem sam ja, završio se prevrtanjem očiju. Svaki pokušaj da se opustim, zaigram, zapevam - propao je. Ja sam drvena i neoupuštena među ljudima! Ne mogu ja to tako.

Kada sam posle 10 godina prvi put otišla opet u moju rodnu Rijeku i srela se sa najboljom prijateljicom, sve je naizgled bilo super. Dok nismo uveče izašle sa njenim društvom. Neprijatnost je bila opipljiva. Ja - k'o zavezana vreća. Moje rečenice liče na mumlanja - nit' smisla nit' svrhe.

Nekoliko godina potom, u sred ere interneta i brze komunikacije koja je besplatna, ja sam zauvek izgubila kontakt sa mojom prijateljicom. Jednostavno, pravila se mrtva. Ne krivim je. Toliko je otvorenih ljudi na ovom svetu.

Kako se izboriti sa tim:

- Biti svestan da ima još takvih ljudi. Recimo Mama iz magareće klupe.
- Ubediti sebe da si ok, a da su ovi ostali što uživaju u gužvi, pričama i ljudima jednostavno malo uvrnuti. Nije do tebe. Do njih je!

5.Pronaći pravi dom


Kada si intovertan, onda je tvoj dom tvoja sigurna luka u kojoj možeš da se osamiš. Teorijski bi trebalo da bude. Ja već godinama živim u zajednici i te trenutke privatnosti koje jako cenim u životu - nemam. Nekad mi se čini da baš zbog toga imam retku kosu. Stres je to!

Idealna kuća za introvertne treba da ispunjava sledeće uslove:

- Da ima dvorište sa unutrašnje strane ili visok zid koji je okružuje. U suprotomom prolazici zagledaju šta radiš u dvorištu i ljubazno ti se javljaju i pitaju kako si! Šta bre kako sam! U svom sam dvorištu pobogu  i volim da tu budem sama. Ne ćaska mi se ako sam izašla iz kuće.
 - Da bude na nekom brdu i da ima pogled (idelano na more, ali kad nema mora dobro je i kopno)  i da ne gledam kroz prozor u zid druge kuće... U kojoj možda ima ljudi koji bi da pričaju sa mnom kada mi se ne priča
-  Da se dvorište ne graniči blisko sa nekim drugim dvorištem... U kojem možda ima ljudi koji bi da pričaju sa mnom kada mi se ne priča
- Da bude dovoljno blizu gradu zbog dece, školskih i vanškolskih obaveza i dovoljno daleko da nema buke i gužve koji mi smetaju.

Sećam se kada sam prošle godine izbacila Na Facebook sliku sa mora da je moj školski drug otkomentarisao da je smeštaj baš daleko od plaže. Pa naravno da jeste! Da je sreće da mogu da priuštim sebi put na neko pusto ostrvo, super bi bilo. Ovako, mi je bitno da ne bude blizu plaže, jer tu ima puno ljudi i buke. A bitno da se vidi more. Poslednje što želim je da gledam drugi apartman preko puta i kako ljudi suše svoje plažne peškire i kupaće kostime.

6.Pronaći posao


Timski rad nije za introvertne. O, uklopim se ja super u kolektiv i u društvo - ali  iscrpljuje to jer ja jednostavno mrzim da radim u društvu. Ako se već jedan veliki posao deli na više manjih, te manje zaista ne moramo da radimo zajedno. Ne volim da ono što radim zavisi od nekoga. U se' i u svoje kljuse, što bi se reklo.

Mojim ukućanima je dugo trebalo da ukapiraju da sam takva, ali na kraju jesu. Nisu imali izbor. Na početku našeg braka, suprug i ja nismo imali neki komfor i nismo imali televizor. Ne znam da li sam jednom otišla kod njegovih roditelja da gledam Tv i tako provedem vreme. Radije sam čitala. Spremanje slave je poseban izazov. To rade žene. I to zajedno. Ja ne mogu tako. Ja mogu da zavijam sarmu u toplini svoje kuhinje, a ti spremaj kolače u toplini svoje. I sve super!

Moj suprug je skontao tu moju potrebu. Pa i ako recimo čeprkamo po bašti zajedno - uglavnom ćutimo, svako u svom svetu. On kopa, ja sadim. Taj rad. Svako svoje.

I kako pronaći posao ako si introvertan i timski rad ti ne ide?

Ima izmišljenih poslova za intovertne. Uglavnom su kreativni i zahtevaju mir i tišinu i rad sa samim sobom:

- Pisac, bloger, menadžer društvenih mreža. Sediš kod kuće sam sa svojim računarom. Blokiraš onoga ko ti smeta. Lajkuješ ono što to sviđa. Reaguješ kad si spreman da reaguješ i odradiš to kako treba. 
Vozač kamiona u internacionalnom saobraćaju. Sati i sati sa kamionom i drumom. Ni jedno od ta dva ne govori. Milina!
- Računovođa. Ti, papiri, računar, podaci...Šta ti još treba za sreću?
- Grafički dizajner
- Programer
- Šnajder
- Kuvar
- Sudski izvršitelj. Garant nećeš imati prijatelje!

7.Pronaći par minuta za sebe - najveći izazov od svih!


Potreba da se osamiš može te preplaviti iznenada, kao potreba da zapališ cigaretu, pojedeš nešto slatko ili tako nešto.  Jako volim moju porodicu, ali ponekad mi treba da se odmorim i od njih.O tome koliki je izazov biti malo sam sa sobom kada živiš u zajednici da i ne govorim.

Moji već znaju da sam žena sa posebnim potrebama. Ja im samo kažem da idem da popričam sa sobom 5 minuta i zatvorim se u sobu. Posle budem kao nova.



A šta kada to ne upali?

- Proglasiš da imaš galopirajući super prelazni stomačni virus. Nadaš se da niko neće sa tobom u wc da ti proverava gustinu stolice. Legneš, žmuriš i foliraš, praviš se mrtav.
- Pobegneš od kuće. U šetnju na neko glupo mesto gde niko neće poželeti da ide sa tobom
- Pobegneš u baštu. Niko nije preterano lud da ide sa tobom da mu ne uvališ motiku u ruke.
- Zaključaš se u kupatilo. Kad ti bude dosadno i očistiš ga.



Znam - zvuči kao da ne volim ljude. Volim, ali samo one koji mi kliknu. I kad mi kliknu.

 Ne bih baš mogla da živim sasvim sama, ali mi previše druženja, pričanja, ćaskanja i konstantna potreba za pažnjom i komunikacijom smetaju. Zauzeta sam ja iznutra! Imam ja šta da popričam i sama sa sobom i to ohoho koliko. A ako i imam višak - prebacim ga ovde na blog. Ko zna kome može da zatreba. 

0 коментара: