KAKO SAM SE SLUČAJNO POPELA NA ŽEŽELJ (jer previše sedenja nije zdravo)

20:46 Blaženka Vesić 2 Comments

Još davno pročitah negde da je celodnevno sedenje štetnije za zdravlje od pušenja. Počinjem da slutim da jeste tako. Do sada sam uspešno dobila proširene vene koje itekako napreduju, salo na stomaku kojem ni 3 treninga zumbe nedeljeno nisu mogli ništa , bolove u vratu i ramenima, atrofiju svih mogućih mišića, nešto lošiji vid, holesterol, a ni raspoloženje mi nije baš neko ( jer celodnevno buljenje u ekran definitivno ostavlja posledice na mozak) .

Tako mi nekako ipak došlo do mozga da treba da se pokrenem. Jer sedenje me ubi, a od pisanja možeš zaraditi i više od novca.

Pre tri meseca preselila sam se u novu kuću koja je na periferiji grada. Prošli vikend krenula sam u istraživanje kraja malo ozbiljnije (čitaj: dalje od prodavnice) .

Prvo sam se oduševila činjenicom da za 10 minuta hoda, mo'š da stigneš u pravu, pravcatu selendru, se sve ovcama, kravama i slično!

Za 20 minuta stigneš do početka neke šume koja, onako iz daljine gledano - obećava.

Za 30 minuta stižeš do vodopada , ljudi moji!  A to je, ako niste znali, najveći vodopad u Šumadiji.

Sve to peške, naravno.

Tako sam rešila da ovo bude vikend kada ćemo posetiti vodopad Buk, kad mi je već tu blizu.

Elem, muža sam bacila u šemu odmah s posla - nije ni ručao.  Sin je u startu bio deo priče, a ćera je u pubertetu - ona mahom radi ono što mi ne radimo.

Spakovala sam u ranac polupraznu flašu vode i telefon i krenuli smo.

Vodopad Duboki potok


Vodopad Duboki potok iliti vodopad Buk kako ga zovu, nalazi se u Ždraljici  - dakle na izlazu iz Kragujevca prema Jagodini. Premda sam ja mislila da ima da teram po šumi do njega, na moje iznenađenje, on je bio vrlo blizu puta Kragujevac- Jagodina. Prvo se stigne do Ćosićkog izvora .



Tu smo napunili flašu hladnom izvorskom bistrom vodom (da ne nosim praznu jelte) i ispozirali ispod stogodišnje bukve.



A onda se malo kasnije stigne do vodopada. Znam, znam, reći ćete da nije neki. S obzirom da je poprilična suša, ja sam sretna što sam ovde uopšte videla vodu. Vodopad je visok 15 metara, a slikaću ga opet u proleće - sigurna sam da će biti bolji!




Pošto mi je to bilo preblizu putu i šetnja bi se prebrzo završila, rešili smo da krenemo naviše. Ja čula da do Žeželja vrha ima 6 km. Sad da li u oba pravca ili jednom pojma nemam, ali sam nekako  kontala da je to blizu i da treba da se popnemo . Samo malo, ne moramo do kraja. Mom čoveku se smrklo. Nije ni odmorio kada je došao s posla. Meni se šetalo jer ja zaboga sedim po ceo dan. Propadoh!

Kad smo jedno 10 minuta išli u jednom pravcu, totalno je bilo glupo vratiti se.
Naoružali smo se štapovima i krenuli u pohod na Žeželj. Tako se nedeljna šetnja po kraju pretvorila u klasičan treking.

Planina Žeželj


Staza do vrha planine je prohodna, obeležena, ali ono što sam definitivno zaključila - ne ide se u šumu i u pentranje po planinama u bilo kakvoj obući! Treba imati adekvatne patike.



Povremeno smo zastali, popili onu vodu što smo sipali u podnožju planine. Okrenuli se prema Kragujevcu i oduševili se pogledom.



Sat i po vremena nakon što smo krenuli od kuće ( i možda sat vremena od vodopada) bili smo na vrhu Žeželja (482 m nadmorske visine) . Tu se vegetacija odjednom promenila - lični na neku tundru.
 I tu se nalazi stari, napušteni, porušeni planinarski dom. Samo jedna u nizu porušenih zaboravljnih zgrada u okolini Kragujevca koje su nekada bile temelj zabave i okupljanja.






A nekad je izgledao ovako: slika sa portala Prvi na skali.


Za silazak smo izabrali drugačiju stazu - put po kojem su očigledno išli traktori, ako ne i kamioni. Samo sam pretpostavljala gde izlazi, ali sam tupila da je ok da idemo tu jer je to put! Izaći ćemo već u neku civilazaciju, jer zaboga ne idu vozila u šumu iz šume, nego iz nekog naselja. Kad dođemo u neko naselje (koje god) posle ćemo se snaći.

Bilo je momenata kada sam posumnjala u ovu svoju teoriju.

Obeleženog drveća više nije bilo. Već sam zamišljala i medvede i lisice kako nas jure jer za sat vremena zalazi sunce, a mi Boga pitaj gde smo. Telefon sam ispraznila slikanjem - naravno. Imamo samo flašu vode.



Srećom, bila sam u pravu.Uskoro videsmo prve bandere i prvo dvorište.

Moj muž se javio čoveku u tvom dvorištu, a kojeg zna iz nekog prošlog života i to samo iz viđenja ( jer taj vam poznaje sve, samo ne neke ljude na dobrim pozicijama od kojih bi čovek mogao imati koristi u životu.No, ko zna zašto je to dobro) ). Ovaj nas oduševljeno pozdravio i svratio na domaći sok i rakiju. On, kaže, ne pije. Moj muž i  ja popismo po  jednu rakijicu, moj sin je popio čašu gustog soka od kruške i sirup od maline i poneo šaku bombona kući. Ja sam se na momenat osećala k'o da sam zalutala u neku pokvarenu verziju Ivice i Marice. Kuća u šumi - sa osveženjem za umorne putnike...

Ispričasmo se sa čovekom, sproveo nas kroz kuću k'o da smo mu rod rođeni, dao nam flašu domaćeg soka od kruške da ponesemo. Oduševila sam se!



Pola čašice rakije popih natenane, pola sasuh naiskap pa smo krenuli kući. Put je uskoro bio poznat. Silazak je,sa sve sedenjem i ispijanjem soka, trajao sat vremena.

 Mene je ona jedna čašica rakije obrljavila načisto. Do kuće sam došla smejući se k'o ludača. Do suza!  Ko zna šta je bilo u njoj! I ko zna zašto ona čovek ne pije.

Al' dobro! Jedna obična nedeljna šetnja ispade nam super avantura!

I redovno ću da ih praktikujem (ok, rakiju ću preskočiti).  Jer sedenje, znate, škodi više nego pušenje. A kada živiš na periferiji, treking staze su ti pred nosom. Šteta je ne iskoristiti ih!


2 коментара:

  1. Анониман11/19/2018

    Ali,ipak ti je prijalo u sustini...sledeci put samo bolja obuca,bez rakije i sa nesto hrane,i to je to. Sigurno si se osecala dobro,priroda je cudo,a ja je obozavam. Iz Vrsca sam,mi imamo Vrsacke planine na koje se penjem redovno...umorim se,a ustvari sam puna snage.Najmanje sto bi covek trebalo da uradi za sebe je da pesaci,bilo kud,zdravlje a ni usteda goriva nije na odmet. Inace,svi tekstovi su ti super,sve ih procitah,a posebno za ruzino ulje.Narucujem ga cim pre! Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Prijalo, nego šta. Gde mogu idem peške, ali sam u poslednjih par meseci malo posustala. Šetnja po prirodi je ipak van konkurencije naspram šetnje po gradu.Rakija je bila slučajna, ali zapravo kad pogledaš jako lep gest nepoznatog čoveka koji nas je ugostio. Baš je bilo pozitivno iskustvo, a malo su umor i manjak hrane odradili da me rakija pukne u glavu direktno! Hvala ti na pohavalama i nadasve hvala na komentaru - to mi uvek puno znači .

      Избриши