ZAŠTO SE GLUPOST U ŽIVOTU PONEKAD ISPLATI

Ko zna koliko stvari u životu sam propustila zbog izgovora "Glupo mi je!", A da ne pričam o drugim izgovorima koje vadim kao keca iz rukava kada nešto ne mogu da uradim. Recimo onaj "Nemam vremena".

Onog trenutka  kada dođeš u situaciju da ti je život pun gluposti na koje ne možeš da utičeš, shvatiš kako ništa nije glupo. I kako su zapravo neke situacije možda i prilike u životu, kojima smo onako iz gluposti, zatvorili vrata ispred nosa.

Zašto treba da uradite nešto glupo u životu?

Nema još ni punih godinu dana kako sam, ne bih li pokrenula cirkulaciju u nogama i sprečila atrofiju mišića usled konstantog sedenja, rešila da idem na zumbu. Da, iako mi je bilo glupo! Jer ja možda nemam dve leve noge i dve leve ruke (zapravo sam izraziti dešnjak i levu stranu imam samo radi estetike i simetrije na telu), ali svakako imam poteškoća da uparim leve i desne ekstremitete i omogućim im da se kreću na određeni način. To je zaista izazov. Nije to pomeram jednu ruku - treba odjednom pomeriti četiri ekstremiteta, što je četvorostruko više posla.

Onda je došao KPF 4 i naša instruktorka je dobila  ideju da izađemo na takmičenje. Jasno vam je da mi je i to bilo glupo. Ali jebote, kad sam se ja u životu takmičila?

 Naš nastup na KPF-u je ispao na brzinu, ali sam imala sasvim dovoljno vremena da se oduzmem od straha. Evo sabiram se već nedelju dana od tog oduzimanja. Sad sam na nuli! I sada slobodno mogu da kažem da je onih 18 sati , koje sam provela u bolovima na prvom porođaju,  prošlo u trenu naspram ovih nekoliko minuta. Ovo je bila večnost!

Ja jednostavno nisam tip koji voli da se manifestuje. Sreća pa su me zaslepeli oni reflektori i nisam videla koliko je ljudi gledalo naše glupiranje sa tribina - garant bih se zaledila. Ovako sam se ipak pomerala i hvatala korak. Doduše  izgledalo je kao da sam sveže izašla iz rehabilitacionog centra, ali šta sad! Naposletku, sudije i publika ne znaju da nisam.

 Nažalost, reflekori nisu smetali da vidim sudije i njihov kulturni osmeh. Što je u glavi počelo da mi pokreće i razmišljanja.

Misliti i igrati u isti čas baš i nije lako i može da utiče na koncentraciju. 

Ne znam kako su sudije procenjivale nas. Ja  sam procenila da su oni vrlo stručni i profesionalni. Posle dva dana sedenja i gledanja plesača, ja bih svakako na njihovom mestu počela da zevam! Ovi su se pravili da gledaju sa interesovanjem.

Negde iza sudija videla sam našu instruktorku kako  maše i skače, obučena u svečanu crnu haljinu i svesrdno nas podržava. Ludača!  Njoj je zabavno da nas gleda, a ja treba da savladam svoje ruke i noge pred gomilom ljudi i po'vatam kad šta treba da uradim! Još me dekoncentriše! E baš joj je trenutak da se veseli.(Evo me krećem da razmišljam umesto da igram k'o čovek. Još da počnem da se smejem bez razloga kao i uvek kada to ne treba da se radi i sve ću da userem). Bolje da sedi u nekom ćošku, gricka nokte i moli Boga da nešto ne zajebemo. Bio je već skoro kraj koreografije kada sam ukapirala da nam ona zapravo pokazuje koji je potez sledeći. E jebi ga! Ko je to mogao da provali u onoj frci.

I umorila sam se, brate mili! Ceo dan se vučem po tribinima, čekajući prvo ćerkin nastup pa svoj. A moj sin rešio da me zagreje pred nastup - uz tribine, niz tribine, sa stolice, na stolicu-ruke mi otpadoše! Nije ni čudo što ih jedva pomeram, a onaj deo koreografije sa skakanjem tek sledi.
Bože nikad kraja!
Stigla sam i da nagazim devojku pored mene iako nismo igrale u paru. Jer kad si talenat, onda si talenat! 

I onda dobiješ i medalju za prvo mesto.



Ne gledam ja to kao medalju za zumbu!

Ja sam, bre ljudi, pobedila sebe- uradila sam nešto glupo, izašla iz svoje zone komfora! 

Nije da sam ja baš poznata po pametnim potezima u životu. Recimo, dešava mi se da se zaletim u ekstra čista zatvorena staklena vrata ili da dete pošaljem u obdanište sa dva para gaća (pa mi ga vrate sa lekcijom za mamu  - "Sledeći put kaži mami da ti obuče samo jedne gaće"). Ili da ,recimo, otvorim vrata pandurima u providnoj spavaćici. Celo leto zbog toga nisu mogli da reše neporazum koji je nastao njihovim nemarom i zvonili su najmanje jednom u 10 dana.

Sada kada sam se sabrala, vidim da sve to čak i nije bilo tako loše! Ha, imam i ja medalju! Od koje sam doduše dobila i mamurluk sutradan, kada sam se ohladila. Ali,glupost se definitivno isplati!

Kada smo kod gluposti, ovaj moj blog i deljenje ovih mojih tekstova je još jedan biser koji sam nanizala na moju ogrlicu gluposti.Ja volim da piskaram, ali podeliti to sa drugim ljudima, znanim i neznanim - pojma nemate  koliko mi je bilo glupo! Sa druge strane, da nisam podelila svoje tekstove na društvenim mrežama teško da bi iko ikad došao na moj blog. A niko, baš niko, nije rekao da je ono što pišem glupo. Reakcije su zapravo sasvim suprotne (Napomena: Smrtno mi je glupo da se sama hvalim, ali je bitno zbog poente teksta).

Šta je zapravo glupo (i šta je poenta teksta)?

Bilo je na ovo moje zumbanje  i podsmešljivih reakcija, posebno na pomen takmičenja.  A zar sam uradila nešto čega treba da se stidim pa treba da mi bude glupo?

Znate li šta je zapravo glupo?

- Pojesti punu kašiku cimeta
- Skočiti iz aviona bez padobrana
- Pokušati proći kroz zatvorena vrata (isprobano)
- Voziti levom stranom prometne saobraćajnice
- Staviti prst u struju
- Verovati da ćete istopiti salo na stomaku ako pijete limunadu
- Verovati da će vam Bog kazniti pretke i potomke ako operete veš na crveno slovo
- Gledati porno reality programe (čak ni učestvovanje nije toliko glupo jer donosi korist)
- Slikati se 70 puta dnevno u ogledalu svog WC-a i postaviti slike na društvene mreže
- Život u Srbiji, sam po sebi

Jasno sad?

Postoje i one stvari u životu koje volimo, a plašimo se da ih uradimo jer mislimo da ćemo ispasti glupi. A zapravo, bar iz ova dva moja primera, jasno je da smo svojim oklevanjem zatvorili vrata mogućnosti da nam se desi nešto lepo. Eto razloga da preispitate sebe uradite neku takvu glupost u životu. Naposletku, možda se isplati! Jedno iskustvo više u životu...