Što se sportskih aktivnosti koje zahtevaju fizički napor tiče, za to prosto nisam rođena. Tada kada sam rođena, bila je neka nestašica goriva i ono se kupovalo na neke parne i neparne kriterijume, ali je očigledno Bog imao problema i sa neštasicom sportskog talenta i samopouzdanja kada sam ja u pitanju. Kao rezultat toga, u školi je svako moje preskakanje kozlića bilo smejurija, u košarci nisam umela da potrefim ni tablu a kamoli koš, na odbojci su mi ruke bile bolne i crvene od udaraca lopte, (stvarno, ko još sebe muči tako dobrovoljno?). To je sve dovelo do toga da, kada se biraju članovi za tim, ja budem poslednja izabrana (nešto kao kazna za one kojima padnem u tim). Što je opet dovelo do toga da sam počela na časovima fizičkog da glumim da imam hroničnu menstruaciju (ono kad značajno pogledate profesora ili nastavnika dok mu govorite da ne možete da radite fizičko jer je "opravdano").

Uprkos svom neaktivnom životu ja nikad nisam imala problem sa viškom kilograma. Dok nisam,jelte, došla u izvesne godine. Ili, ajde da nađem opravdanje za sebe, dok nisam rodila dvoje dece. A vrhunac "sportskotiposti" kad sam ja u pitanju, bilo trčanje za decom i oblačenje trenereke!



Prošle godine ostala sam bez posla koji zahteva odlaženje od kuće i počela sam većinu vremena da provodim na neudobnoj stolici ispred računara. Čini mi se da je svaki zalogaj počeo da se lepi za mene, a cirkulacija u nogama je postala toliko loša da jedne večeri nisam osetila da sam dodirnula svoju nogu.

Uplašivši se da ću uskoro da budem aktivna i atraktivna koliko i stolica na kojoj sedim, a i da neću osetiti ni kad me neko drugi pipne,čvrsto sam rešila da se fizički pokrenem. I izabrala zumbu.

Kako sam pokrenula sebe?

Pre svega, odbacila sam izgovore. Jer znate ono što kažu:  Ko hoće, nađe način - ko neće, nađe izgovor.

- Izgovor "nemam vremena" je pao u vodu jer ne idem na radno mesto koje bi me u tome ograničavalo.
 - Izgovor "nemam gde decu" pao je u vodu, jer ako sam imala gde da ih ostavim 8 sati dok sam radila, mogu i 2 sata dok zumbam.
- Izgovor "smejaće mi se drugi, sramota me" je otpao, jer ako se niko nije smejao mom blogovanju, neće ni mom plesnom talentu. Naprotiv, možda otkrijem talenat u sebi.
- Ostao je onaj "ne mogu ja to - to je naporno", ali kao što već jednom negde rekoh, ja sam uporna i tvrdoglava za 10 tvrdoglavih i upornih. To sam gurnula pod tepih zajedno sa nekim drugim problemima koje imam u životu.

Zašto je zumba prava stvar za rekreaciju?

Kako nisam sportski tip, vežbanje kod kuće uz instrukcije sa računara (ili bez njih) kod mene nije imalo smisla. Možda me pokrene entuzijam te vrste oko Nove godine, kada se donose odluke o zdravom životu i novim počecima koje traju koliko i novogodišnja sarma.
 Međutim, dati novac za trening i to unapred, u današnje vreme kada je luksuz jesti i piti, za mene je bila dobra motivacija. Uvek kažem sebi da bi glupo bilo da ne odem na trening kada sam već dala pare za to.
Pored toga zumba je dobra jer:

- Kada imate dvoje dece i glumite očajnu domaćicu, zumba je pravi izgovor da pobegnete od tih monotonih obaveza. Takođe je dobar izgovor da izbegnete loše društvo i nepoželjne goste.

Stvari u životu mogu značajno da se promene u roku od godinu dana. Prošle godine u ovo vreme ja sam ostala bez posla, nakon propalog pokušaja preduzetništva i volontiranja u jednoj radnji (ono kad ideš da radiš, a ne primaš platu). Suprug je našao posao sa redovnom i pristojnom platom, a ja sam se našla u situaciji kad sam shvatila da mi se više isplati sedenje kod kuće nego neplaćen rad. Jasno vam je da sam za kratko vreme u rekordom broju puta odguglala sve moguće izraze koji bi mi mogli smestiti dupe na neko radno mesto. Tada je to bilo teško, ali ja još uvek verujem da kada ti se u životu zatvore neka vrata, otvore ti se neka druga, po pravilu bolja i lepša.

Baš negde oko Nove godine došla sam do varijante "zarada preko interneta".Mislim pri tom na zaradu od blogovanja i pisanja, ne na one MLM varijante. Cela ta pauza i nedostatak posla omogućili su mi da bolje sagledam čime želim da se bavim u životu.

Iako sam izgubila papir sa željama, ja se nekih dobro sećam. Prva se odnosila na konkretnu minimalnu platu koju želim i vrstu posla - da ostvarim zaradu pišući. Nisam ja tada imala pojma kako, šta, gde, ali znakovi su počeli sami da niču i vrata da se otvaraju. Skupila sam hrabrost i poslala tekst jednom portalu koji je tražio kolumnistu baš tada. Začudo, dobila sam odgovor. Moj tekst im se dopao i tražili su moj broj telefona da se lično dogovorimo oko nekih stvari vezanih za pisanje. Nikada me nisu pozvali (šta će jadni, ne znaju šta su propustili), ali su mi stavili do znanja da moji tekstovi nisu glupi, da ne treba da ih se stidim (a jesam), već da ih širim da im nađem publiku.

Sam ovaj blog nije doneo ni paru, ali je poslužio kao portfolio za neku drugu priču. Bilo kako bilo, da ne dužim, ja danas zarađujem platu koju sam navela u svojoj želji, i to pisanjem. Doduše na engleskom. Koji doduše nikad nisam učila. Ali ja sam bila uporna i tvrdoglava za desetoro tvrdoglavih i upornih!

Juče sam videla dve zvezde padalice. Prvi put uradila sam ono što sam obećala u jednom od prošlih postova- poželela pare!

Želje se žele kada padaju zvezde. Nova godina je vreme za odluke.

U skladu sa tim, ja ću 2015. godine da:

Pojma nemam kako ću da odradim gore navedeno. Ali neki putokaz će valjda da se pojavi ako krenem u tom pravcu. (Da, može i jedan dobar, praktičan putokaz!)

Moja ćera je ove godine prerasla jelku. Ma ne, ne mislim da ne želi da je kiti, ta ludorija ne može da se preraste. Ja je lično nikad ne bih ni rasturala! Bukvalno je sada višlja od nje. Ponekad se pitam je li devojka ili devojčica. Evo, juče smo baš kupovale pidžamu i ona se zalepila za neku sa tigrastim dezenom. Hej! Pa ona je još moja klinka! Gde je nestala roze manija, srculenca, kuce, mace, cvetići? Srećom, odlučila se za tufne. A sad i kiti jelku. Ipak je još mala, zar ne?

  Ona je insistirala da sama okiti jelku sa namerom da uradi nešto originalno. Ja sam htela da jelki promenim mesto, ali sam shvatila da je nepraktično. Ona je bila ambicioznija - htela je da promeni izgled jelke. Kaže, svake godine je ista. I ove je.

Ne možeš da napraviš drugačiju jelku kada imaš iste ukrase. Možeš da im promeniš mesta, ali i dalje izgleda isto, malo drugačija nijansa kiča.Tako je to i u životu. Ne možeš da očekuješ da će godina da ti bude bolja ukoliko sam ne napraviš neke promene na životnom planu. 

Zato zakoračite napred! Ako treba i glavom kroz zid, dok ne potrefite vrata!

Slučajnim i namernim čitaocima koji su stigli do ovih redova želim dobre odluke i najlepše želje (ostavrenje želja, ne mislim na čokoladu. Mada, može jedna kao vid sponzorstva!)

Onima u "Plazi" i onima u državnom vrhu želim da počnu da razlikuju ljudske od životinjskih potreba i da svoje odluke donose u skladu sa tim.

U zdravlje!

Ne volim svoj rođendan. Pojma nemam zašto. I srećna sam što je juče prošao. Nisam sigurna koliko je to normalno i uobičajeno i kod drugih ljudi. Mogla bih sada da izvedem neku dubokoumnu psihološku analizu o tome, otvorim se, rašijem i sašijem, ali teško da bih nešto mogla da izvučem.

Nije u pitanju ona priča o godinama, nisam ga volela preterano ni kad sam bila mlađa. Jednostavno ne znam šta hoću na taj dan.

Kad me se ljudi ne sete krivo mi je. Kad me se svi sete, neprijatna mi je suvišna pažnja. Čemu to? Nisam se ja rodila zato što sam htela, umela i znala. Ne čemu mi bre čestitate? Moja mama treba da slavi moj rođendan. Ona me je na taj dan rodila.  Opirem se porivu da je na svoj rođendan pozovem i čestitam joj na tome.

Preživeti rođendan onda kada uživate u tome verovatno nije problem. Ali kada ne volite svoj rođendan, taj dan može postati užasan bez da se iko potrudi da ga upropasti.

 Kako se rešiti ovoko glupog osećanja?

Moja ćera je danima treperila zbog mog rođendana. Šuntavo, romantično dete, pojma nema da bih ga ja rado prespavala. S druge strane, da nije bilo nje, teško da bih svoj jučerašnji rođendan mogla nazvati lepim. Ona ga je učinila posebnim.

Probudila se ujutru u pola sedam. Mudro navila sat da zvoni kao kad je neko zove kako bih ja pomislila da ju je neko greškom pozvao ( Čuj, pomislila u pola sedam ujutru?!! Ko još tad može da misli, posebno kad legne u tri ujutru? ) Čula sam je kad je otvorila vrata od sobe pravdajući mi se da ide u wc. Ja sam naravno zakuntala već sledeće sekunde. Ipak, nije još pristojno svanulo, a ja sam ustanovila da moje ćerke još nema u krevetu. Jel ona reče da je otišla u wc? Čujem je kako kašlje. Gledam na sat,u wc-je već pola sata, sad već počinjem da razmišljam ja li joj dobro. Ustajem i ustanovim da je u kuhinji. Upadam i uhvatim je kako sprema nešto. Pojma nemam šta. Samo sam je videla čupavu u pidžami kako se lupa u glavu zato što stojim na vratima. Ukapiram da mi je rođendan i da ne treba da budem tu nego u krevetu pa se u zombi stilu vratim u njega.

Na trenutke spavam, na trenutke sam budna. Čujem svog sina kako počinje da se vrpolji i sada i on kašlje. Ne mogu da zaspim kad on kašlje jer njegov kašalj ponekad preraste u pravo zviždanje. Ne bih da mu opet dajem "Ventolin" pa se odlučim da mu pevam, kao kad je bio beba. To ga je umirilo i zaspao! Znači pevam pa razvaljujem,pardon, uspavljujem!

Čujem ćeru kako zvecka priborom za jelo! Majko moja! Nije valjda rešila da mi skuva ručak! Prošle godine je rešila da bude moja mašina za sudove za moj rođendan. Zna ona da ja najviše, ali najviše, na svetu mrzim da perem sudove. Možda je ove godine rešila da bude šporet?!! Šta ako zaboravi da iskluči plin? Ili još gore, ako joj ručak zagori pa moram i da kuvam i da stružem šerpe! Reših da se opustim i prepustim. Opet sam zaspala.

Probudila me kada je ušla na vrata. Nosila je poslužavnik i zavijen prst?!! Joj meni! Oštrim nos!  Ništa ne miriše na požar. Dobro je, sve je pod kontrolom,Poljubila me i čestitala mi rođendan. Na poslužavniku su bila dva jaja na oko u tanjiru, solir, pribor za jelo uredno savijen u salvetu (Salvete??? Gde li ih nađe samo, to nikad nemamo u kući,a i kad imamo vrlo brzo se iskoriste kada ponestane toalet papira) . Za desert sam imala "krvave jebuke" u činiji. Nije to nikakav kolač nego se moja luda posekla dok ih je seckala na komade. Hleb je valjda zaboravila! Ili je rešila da me drži na dijeti. Zatim mi je donela kafu u mojoj omiljenoj šolji sa tri krave koje igraju balet i pričaju nešto na ruskom. Google prevodilac mi je rekao da ne igraju balet nego prave pavlaku.

Jasno vam je. Da preživite rođendan treba da imate ćerku!

Elem, doručak u krevetu je idelan za skidanje kilograma. Poluležeći položaj nije položaj u kojem će vaš stomak vapiti za još hrane, a da i ne pominjem da će verovatno da vas užasno mrzi da izađete iz tople postelje po repete.

Posle smo se ona, moj sin i ja još sat vremena gnjavili po krevetu. Šta me briga, ja sam jela, može mi se! Dal' su oni gladni sinulo mi kad sam se zasitila i maženja i pevanja sa njima. Imam i selfi iz te priče, ali ne bih da vam pokažem kako izgledam kad sam krmeljiva i nenaspavana. Zaboga, treba još neki put da svratite na moj blog!

 U kuhinji me na stolu dočekao poklon, njena čestitka, na ulazu u dnevnu sobu natpis " Sretan rođendan" i onaj papirni lanac kao ukras, u sandučetu mog e-maila dočekala me još jedna njena čestitka sa željama za koje je samo ona, ludača, mogla da zapamti i da mi ih poželi. Zapitam se nekad, kako bre može da me voli ovoliko kad sam stalno nadrndana, živčana i namrkopičena!

Mrzim da spremam tortu za svoj rođendan. Zar nije glupo spremati tortu sam sebi? 

Ove godine sam kupila sastojke. Moja ćera je spremala i mutila, sin dodavao sastojke a ja nadgledala i dovršila. Kao što rekoh, ona je sva treperila zbog mog rođendana, pa me je čak naterala da duvam . U svećice, naravno! Našla je one što su letos bile na njihovim tortama, onda kada sam napravila onaj 2u1 rođendan, i pobola postolja u tortu . Nije imala dovoljno svećica, pa je umesto 35 stavila 22, ali je formirala oblik broja 35. Svećice smo muž i ja zajedničkim snagama ubadali petnaest minuta - stalno su ispadale. Na kraju me ostavio da se sama patim sa njima, j...m ti rođendan kad niko neće da ti turi svećice na tortu. Jedva ih nekako upalismo, neke popadale u nesvest odmah čim su upaljene, neke su se uhvatile u koštac sa mojom željom.

Koja želja? Otkud znam, samo sam gledala da ne napravimo i neki  požar pride. Nema veze. Ionako bi bila ona čuvena " Da smo živi i zdravi". Nikad nemam muda da poželim nešto više. Njih ću da poželim već za Novu godinu!

Ostatak dana prošao je uobičajeno sumanuto. Oprala sam dve ture veša, spremila ručak, oprala milion tura sudova (sto puta sam rekla da bih volela da mi se pare gomilaju onim tempom kojim mi se gomilaju sudovi u sudoperi, eto prave želje za rođendan sledeće godine), usisala, prebrisala,lajkovala objave na fejsu, zahvalila, mrtva umorna popila kafu i podelila tortu sa svojom porodicom  i pobegla na trening. Da se slučajno još neko ne seti da mi je rođendan.

Jutros je mojoj ćeri opet zvonio telefon istom, jučerašnjom melodijom. O,ne još jedan rođendan! O ne na kvadrat, već je pola deset i ponedeljak je, trebalo je da vodim dete u obdanište!!!! Zar sam već izlapela?!! Možda moja fobija ipak ima veze sa godinama?

Spremila sam sina na brzinu, vodeći raspravu hoću-neću u obdanište. Izašli smo raščupani i neumiveni. Na pola puta sam ukapirala da sam zaboravila da ponesem njegov ranac.Garant, izlapetis ide posle tridesetpete!

Njega sam sa strinom, koju sam našla usput, poslala da nastavi da hoda dok sam ja otrčala do kuće.

Srećom pa idem na onu zumbu, nisam se ugušila od trčanja!

Tako je to kad omatoriš.  I napuniš 22 na torti i 35 na krštenici. Svet postane konfuzno mesto kada ti se čini neudobno u sopstvenoj koži!

Ovih dana, internetom se poput zaraze proširila vest da se 12-ogodišnja devojčica udaje za 25 godina starijeg muškarca. Cela stvar je, na svu (ne)sreću, samo propaganda, način da se skrene pažnja na ovaj problem koji postoji u nekim kulturama kao najnormalniji običaj. I sve ovo naravno povodom Međunarodnog dana devojčica koji se obeležava 11. oktobra.

 U Srbiji ovakve situacije nisu baš običaj (hvala Bogu, imamo dosta gluposti). Sporadičnih slučajeva da ima -ima. Ne bih nikoga da etiketiram. Samo sam, eto , na dečijem odeljenju delila sobu u bolnici sa 15-ogodišnjom devojčicom koja je rodila dečaka. Pritom je bila vrlo šarmantna, lepa i inteligentna i sasvim nepismena. I samo vrlo često na semaforima i ulicama mogu da vidim decu koja nose decu i prose.



Da li je devojka iz moje sobe to učinila svojevoljno ili ne, u to nisam zalazila. Ipak, činjenica da mnoge žene ulaze u brak i osnivaju porodicu iz totalno pogrešnih razloga.  Mada za ovu priču mi uglavnom vezujemo beskonačnu seriju "Mala nevesta" , činjenica je da se i kod nas  devojčice od najranijih dana spremaju za udaju.




Nije to loše samo po sebi, samo su metode i motivi suludi. Brak im u tom slučaju nikako nije predstavljen kao čin dobre volje i ljubavi između dvoje ljudi, već zapravo više liči na robiju, uglavnom opisan onom rečenicom " Videćeš da li ćeš tako da radiš kada se udaš" .
- One znaju da čiste, kuvaju i peglaju besprekorno. Jer, trebaće im, jednoga dana moraće da se udaju.
- One se ne udaju iz ljubavi prema svom čoveku već zato što to tako mora. Red je, tako treba. Kao što je red da posle toga imaju decu. Ili kao što je red da obavljaju svoje "bračne dužnosti" i kada im nije do toga. Kao što posle toga ne treba da se šminkaju, doteraju i budu lepe. Nedostaje im nekoliko zuba, a dane provode bežeći od ogledala u trenerci na masne fleke. Obrve im bujaju, a brkovi opušteno krase predeo ispod nosa, a život prolazi sa konstatacijom " Uh,ala sam se zajebala!"


U našem narodu se to uglavnom svodi pod pojam "Patrijarhalno vaspitanje".

Šta je patrijarhalno vaspitanje

Ovo vaspitanje uglavnom podrazumeva:
-  da je otac stub porodice, njegova je prva i poslednja.
- žensko je tu da održava domaćinstvo i podiže decu. Težak, ali nikad dovoljno priznat posao.
- sinovi su tu da naslede oca.
- ćerke su tu da nauče da održavaju domaćinstvo kako bi kasnije bili spremne za udaju.

Možda je to u ono vreme kada se živelo i radilo na selu i u višegeneracijskim porodicama imalo neki smisao. Neko je morao da održava neki red.

Ostaci patrijarhalnog vaspitanja danas i ne liče to.  Pod ovim vidom vaspitanja danas  uglavnom podrazumeva da "stub kuće" ide na posao i dođe umoran sa posla i zaspi.

"Stub kuće" jedan je od onih kojem su brak  predstavljali kroz rečenicu "Kad ćeš više da se oženiš da ne moram ja sve da ti perem!" ili neku njenu modifikaciju.



Žena u današnjoj patrijahalnoj porodici isto tako mora da ode na posao, ali ne sme da bude umorna ili bolesna jer ima decu i kuću. Ona  nije zaslužna ni za šta - ponajmanje je stub kuće, a najviše je otirač.

Može biti predmet podsmevanja i vređanja. Ukoliko je dobro istrenirana od malih nogu, neće to shvatiti kao uvredu, već će sa osmehom na licu da obigrava oko svog hronično umornog supruga. Postaviće mu da jede i u 2 ujutru ako je on tada gladan, jer on je sam potpuno nesposoban za to. Zato se "stub kuće"i oženio- da bi imao ko da mu čisti i sprema i da ne mora sam.

Tužna je činjenica je da oko 14 miliona devojčica godišnje širom sveta stupi u brak pre svoje 18. godine.Teško je i zamisliti kakve traume doživljava jedna, recimo, devetogodišnjakinja koja se udaje za 3 puta starijeg muškarca. Prvi seks ume da bude traumatično iskustvo i za one koju su zrelo i svesno krenuli u taj čin. O drugim posledicama ne bih ni da razmišljam.

 Srećom, ovaj običaj kod nas nije zakonom dozvoljen ( mada se ja i dan danas pitam zašto su meni, kada sam se udavala , tražili dokaz da se nisam udavala u Hrvatskoj, gde sam živela do svoje 12-te godine. U prevodu, dok sam još bila dete. Čak ni homoseksualcima u Hrvatskoj nije bio dozvoljen brak do skoro, a kamoli ovaj pedofilski! Na stranu što smo tada još bili pod sitom zastavom i istim zakonima.)

 Nažalost, običaj stupanja u brak iz "takotrebanja" je još uvek prisutan.

Teško da ja svojim laprdanjem ovuda mogu da doprinesem boljem stanju i otvorim oči ženama koje su odavno u toj bitci izgubile sebe zarad drugih. Niti mogu da objašnjavam zašto im ne stoje brkovi.


 Još manje mogu da utičem na sprečavanje dečijih brakova tamo gde su dozvoljeni.
 Mogu samo da učinim samo ono što preporučujem i drugim roditeljima koji imaju devojčice:

- Da naučim svoju  ćerku da voli sebe.
- Da naučim svoju ćerku da voli druge.
- Da je naučim da je brak čin ljubavi, a ne takmičenje iz domaćinstva, gajenja dece i seksa na komandu.

 Ostali delovi slagalice će se valjda uklopiti. Kao puzzle. Ako se i ne slože, ja ću da budem tu i pomognem da ih  rotiramo na pravi način, iz pravog ugla.

Moja ćerka ove godine krenula je u peti razred. To podrzumeva da ima više nastavnika,više prilagođavanja i više obaveza. Prvi dan se u školi tradicionalno štrajkovalo i moja ćera se vratila,čini mi se, brže nego što je otišla.Ti štrajkovi prosvetara postali su toliko uobičajeni da ih više niko ne uzima za ozbiljno. Već drugi dan ostala je u školi celo poslepodne jer je imala 6 časova. Ja se pojedoh,znam ja gde je,al se odjednom otegloooooo....



Elem,pored toga što sad ima više nastavnika i više časova ima i više ostalih aktivnosti. Tako se od dece očekuje da obavezno izaberu neki sport u školi i još jednu vannastavnu aktivnost od ponuđenih tipa narodne tradicije,informatike... Pored ovih obaveznih imaju i one faklultativne sekcije.

Moja ćerka već godinama trenira show dance. To je bila idealna kombinacija aktivnosti za nju. Ne zato što je ona neki plesni talenat,već što je to sport pun  šminkanja i šljokica. Ovo poslednje je presudilo. Šljokica ima i na kostimima i na make-up u. A ona voli sve što šljašti. Uključujući i medalje,naravno!


Svaki put kada prisustvujem nekom takmičenju mogu da primetim da se neka deca ponavljaju?!!! Ili mi se priviđa?  Isto dete igra i solo,duo i malu grupu i formaciju,pa malo latino pa malo hip hop.

Imajući u vidu sve školske-nastavne i vannastavne aktivnosti, i činjenicu da svaki ovaj izlazak podrazumeva individulani trening minimum jednom nedeljno,pitam se jesam li ja potpuno nesposobna majka? Ili su majke ove dece lude i iskompleksirane?! Jer pouzdano znam da neke od tih devojčica idu i na mankekenstvo i na engleski (manje pouzdano da sviraju i violinu)

Pored svih ovih aktivnosti,moje dete imaće ove godine trening tri puta nedeljno. Kada na to dodam nastavne i vannastavne aktivnosti, ja se zdravo pitam kada će imati vremena da uradi domaći?!! Sačuvaj Bože da mora da ide na još nešto!

Nije mi jasno kako pojedine žene uspevaju da vode decu na milion aktivnosti ,pored posla koji imaju. Aj' da zanemarimo one domaćinske! Mora da je iscrpljujuće jurcati sa časa na čas! A ne bih ni da zamišljam kako je deci od kojih roditelji očekuju da budu multitalentovana - i za sviranje i za ples (aj',ova dva mogu i da povežem zajedno) i za strani jezik (to valjda kad odu na svetko prvenstvo da znaju da kupe hambureger u McDonaldsu). A najbolje od svega je kad u to uklope stvari koje nemaju veze jedne sa drugima. Recimo školu računara.

 Finansijsku stranu cele priče neću da pominjem. Nijedna aktivnost nije besplatna. Pa mi je još veći apsurd da zamislim majke koje imaju puno novca i višak slobodnog vremena. To mi ne ide jedno sa drugim. (da,znam da postoje i očevi i da postoje i sponzori i sponzoruše)


Naravno da nema uspeha bez truda i rada. Ipak mislim da forsiranje dece na uspeh po svaku cenu i očekivanja pojedinih roditelja,mogu da ostave traume. Evo,ja sam dan danas istraumirana što nisam ispunila očekivanja mojih roditelja -da nađem posao u javnom sektoru i jednog dana odem u  penziju. Ne znam,nisam stručnjak. Samo mislim da deca treba da se bave onim što vole. I da budu deca kada je vreme da budu deca. Obaveza će,kad porastu,imati na pretek!




Što se samog plesa tiče,ceo taj ambicionizam u Srbiji je smešan. Mnogi plesači u Srbiji ostvarili su zavidne rezulatate na svetskim i evropskim takmičenjima, pa niko od njih nije dočekan ispred skupštine. Ma jok,ni pomenut u vestima na lokalnoj TV ili radio stanici!  Nebitni su i nevidljivi,nemaju čak ni sponzore da ih podrže. Ko bi još sponzorisao nešto što ne dotiče javnost!

I tako. Samo razmišljam... Nekad mi budu smešni napori tih ambicioznih roditelja. Jer u Srbiji njihova deca sa svojim plesnim talentom mogu da budu, uvrh glave, Grand balerine.  Što, morate priznati, nije baš vredno žrtvovanja igre, druženja sa vršnjacima, glupiranja i detinjstva. Ili ja možda grešim što mislim da je zaludnim roditeljima  bolje da nađu neki hobi za sebe!

 Umete li vi da uskladite školske torbe i ambcije?

Od kada je pitanja da li je starija koka ili jaje, traje i dilema "šta ne smem raditi u trudnoći". A svašta tu ima. A evo i čemu ova priča.

Jetrva mi je pre neki dan saopštila divnu vest! Imaćemo bebu! Kako šta ja imam sa tim? Pa živimo pod istim krovom. U zajednici!

Elem, trudnoća je još poznata i pod imenom "drugo stanje". To je valjda zato što u trudnoći za vas važe druga pravila. Verovatno su neka vrlo čudna i glupa i dovešće vas do tačke ključanja (što je valjda lakše kada imate plodovu vodu u stomaku nego kada je nemate).



Ova pravila neće vam saopštiti vaš lekar, niti su propisana nekim zakonom, nego će vam ih, upakovane kao neželjene savete deliti raznorazne babe. Ja ne volim "bapske savete" osim ako se ne odnose na prirodne lekove.

Nisam stručnjak, ali koliko me pamćenje služi sledeće stvari nikako ne smete raditi u trudnoći: 

Ja sam valjda zatucana žena, zarobljena o onom vremenu kada su stvari, dešvanja, razmišljanja pa i igračke bili znatno drugačiji nego danas. U neku ruku jednostavniji, u neku složeniji  -zavisno od toga u koju ruku gledate.

 E sad, ja donekle očekujem da svaka igračka ima neki edukativni značaj za dete iako na njoj ne piše da je "Edukativna igračka".
Recimo ovako:
- Slaganjem običnih kocki deca vežbaju fine motoričke veštine, ali mogu da razlikuju i boje i veličine i da se pozabave kreativnim izražavanjem.

- Igranje sa lutkama (da čak i sa glupim plavušama poputa Barbie), može da ih nauči govoru tela, tonu govora, ali mogu i da usavrše tehniku oblačenja. Oni koju su pokušali da obuku gornji deo na Barbie lutku navlačeći regularno prvo jedan pa onda drugi rukav, znaju u čemu govorim. Potrebna je veština da to uradite bez da lutki skidate ruke, a ta veština dobro dođe kad treba da obučete svoje dete koje neće da sedi ili leži mirno.

Pošto je već ustanovljeno da se deca danas rađaju pametnija, valjda je došlo do toga da nema potrebe da igračke budu edukativne. Dovoljno je da budu zabavne. A pojedine,vrlo popularne,po mom skromnom mišljenju su veoma glupe. Evo koje su najgluplje igračke danas i šta deca mogu da nauče igrajući se sa njima.

3 najgluplje igračke današnjice

U velikoj konkurenciji za najgluplju igračku danas, ja sam izdvojila ove tri.

Smrdiša, Đubriša i koješta

Glupe male figurice koja zaista smrde na neprijatne mirise poput buđi, smrdljivog sira i koječega. Poenta je sakupiti sve ove primerke. Negde sam pročitala da ih ima oko 200, ali možda sam nešto i pretupila. I 10 je mnogo za moj pojam i zaista bih volela da upoznam tog specijalca koji je mogao da smisli 200 neprijatnih mirisa i realizuje da igračke smrde na njih. 

Neke od ovih igračaka (dal' Đubriša ili Smrdiša) stavljaju se na vrh olovke,valjda da bi deci bila pod nosom dok pišu. Jedino što deca mogu da nauče igrajući se sa Smrdišama i Đubrišama jeste da raspoznaju širok spektar neprijatnih mirisa. Ja sam,kao neko ko je bio uskraćen za ovo zadovoljstvo,po tom pitanju prilično ograničena.  Evo,mogu da navedem pored buđi i smrdljivog sira, smrdljive čarape, smrad znoja kineskih sintetičkih majici u autobusu, smrad nikadokupane debele Sonje, maskote mog kraja (ni mrtav čovek ne smrdi kao živ,debeo neokupan čovek) i...možda još par mirisa hrane recimo riba ili spremljena džigerica.

Bratz lutke

Kako da sami napravite edukativne igračke za decu

Ukoliko vam se, kao i meni, ne dopada spektar današnjih igračaka koji je, istini za volju znatno širi od gore navedenog, možete sami jeftino da napravite igračke za decu koje će imati edukativni karakter.

Potrebno vam je:

- Jedno starije dete od 10-ak godina,sa fiks idejom da postane vaspitač(ica) kad poraste
- Papir
- Bojice ili flomasteri
- Makaze

Ukoliko ste pristalica sve glupljih igračaka koje se pojavljuju na tržištu danas, kupite detetu odmah jedan tablet. Kad usavrši da pomeranjem prsta pokrene nešto od malih nogu, možda će kad poraste da nauči da pokreće prave akcije samo svojim mislima. A to je zaista neprocenjiva veština!

Ja sam Blaženka i autor sam ovog bloga. Obična sam žena, realna, razumna i uglavnom sa dve noge na zemlji i glavom u internet oblacima.

Mogu za sebe da kažem da sam poluzavisnik od interneta, ali imam dobar, realan i razuman izgovor za to - bavim se pisanjem na internetu, odnosno kreiranjem internet sadržaja.

"Skitarnik" je blog odsanjanog naziva kojem je početna svrha bila da bude moj izduvni ventil. Na njemu delim svoja razmišljanja, savete o savladavanju nekih svakodnevnih, malih ili velikih prepreka. Pišem o zdravlju, roditeljstvu, preživljavanju i pomalo o zaradi na internetu. Ne ulepšavam stvarnost i opisujem stvari onakvim kakve jesu (ili kakvim ih ja smatram). U više navrata, blog je poslužio i kao više od izduvnog ventila - kao portfolio i dokaz da sam (i kakav sam) kreator internet sadržaja.

TREBA VAM PISAC ZA SAJT ILI BLOG? ZAINTERESOVANI STE ZA SARADNJU? Na pravom ste mestu!

Kontaktirajte me na blazenkavesic@gmail.com i iznesite svoju ideju i potrebu, a ja ću vam  u najkraćem roku odgovoriti. (imajući u vidu da sam internet zavisnik, to znači garantovano u roku od 24 sata). 

O raznim temama - od zdravlja, dijeta, roditeljstva, politike, recepata do internet marketinga.

Bolje da vam kažem o čemu ne mogu. Provereno ne mogu da pišem - o automobilima, mašinama, računarima, telefonima... njihovim karakteristikama i načinu njihovog funkcionisanja.

MOJE ISKUSTVO

TREBA VAM SAVET KAKO DA OTPOČNETE SA PISANJEM NA INTERNETU? 

Dolina Gladi,poznatija kao Kragujevac,može da se pohvali da ima najluksuznije vrtiće u Srbiji. Ma ne,ne zato što decu hrane organski uzgajanom hranom i što svako dete ima svog vaspitača. Naprotiv,deca u kragujevačkim vrtićima jedno duže vreme nisu imala ni meso na jelovniku jer je račun luksuzne predškolske ustanove "Nada Naumović" bio u blokadi. Već zato što je upis deteta u obdanište i cena boravka u istom privilegija,a ne mogućnost.

 Ne postoji tako nešto kao najobičnija mogućnost da vaše dete upišete u obdanište predškolske ustanove "Nada Naumović". Isključivo privilegija!

Kad sam rodila svog sina,čim je otvoren konkurs za upis dece u obdanište ja sam odnela papire potrebne za upis. Glupača,trebala sam to da planiram pre nego što sam ga rodila! Možda još u prošlom životu. Liste čekanja u kragujevačkoj predškolskoj ustanovi su ogromne,a broj mesta prilično ograničen. Da biste upisali dete, morate da budete na listi čekanja dovoljno dugo. Ili da pojasnim ono što u obdaništu neće tako vam serviraju iz pristojnosti-dok dete ne krene u predškolsko jer je to po zakonu obavezno.

Svake godine,uredno sam obnavljala dokumentaciju za upis deteta u obdanište. Onda sam jednog dana, pre dve godine, na TV-u čula kako je obdanište za koje smo konkurisali renovirano (napravili 2 dodatne  sobe) i kako u njemu više nema lista čekanja i da  će biti upisana čak i sva deca kojima radi samo jedan roditelj.

Počela sam da skačem od sreće po kući! Majke mi,sve sam neke leptiriće imala u stomaku umalo nisam poletela! Glupača, kako sam mislila da ogroman broj dece na listi čekanja u ovom obdaništu u najvećem naselju u gradu smeste u dve sobe? Odmah sutradan sam se strčala do uprave obdaništa da upišem dete jer sam poverovala informaciji sa televizije. I leptirići uginuše.

Jer nije obdanište za svu decu. Ne, u Kragujevcu je obdanište ustanova samo za one koji imaju dobre veze koje mogu da potegnu. 

Neki mogu da vam decu upišu olako,dok će neki od vas zahtevati da donirate nešto obdaništu,tipa da kupite usisivač,zavese,televizor... Više o tome kako da donirate sredstav obdaništu u Kragujevcu možete pročitati ovde.Tako dođemo do toga ima puno onih koji sede kući a kojima dete čuvaju vaspitačice i još više onih koji ne znaju kuda bi sa svojom decom kad odu na posao.

Ne samo što je upis u obdanište u Kragujevcu privilegija, nego je i luksuz.Cene smeštaja u predškolskoj ustanovi "Nada Naumović" u Kragujevcu kreću se od 3300 do 11000 dinara. Kažu da je najveći deo roditelja u ovoj prvoj grupi koja plaća najnižu cenu. OK,mogu da potvrdim da većina roditelja koje ja znam plaća obdanište u proseku oko 4500 dinara.

Ugovori sa predškolskom ustanovom obnavljaju se jednom godišnje i ako u tom momentu ne možete da donesete sve papire i dokažete da primate minimalac ili da ne radite (recimo izbrisali su vas sa Biroa u tom periodu) imate sve šanse da plaćate obdanište tričavih 11000 dinara. Ne dao vam Bog da imate dvoje dece!

Ne znam tačno kolika je prosečna plata u Kragujevcu,ali većina ljudi koje znam rade za 25000-30000 dinara. Ima i onih koji rade za 11000 (kod Kineza) i onih koji rade za 40000. Ali 11000 za obdanište mesečno je suluda cena!!! U Jagodini, gradu koji je očigledno teleportovan sa neke druge planete, cene obdaništa su najniže u Srbiji i puna cena usluga ne iznosi ni 3000 dinara. Jebi ga,ispade da ti se najviše  isplati da probaš da upišeš dete u obdanište u Jagodini,nije ona na kraj sveta ni na drugoj planeti. Jeftinije je!

Prema Zakonu o predškolskom  obrazovanju i vaspitanju predviđeno je da roditelji učestvuju u plaćanju smeštaja dece u obdanište sa 20%, dok ostalih 80% finansira lokalna samouprava. Mogu samo da zaključim da lokalna samouprava u Kragujevcu ne misli na svoje mališane i finasira samo izgradnje kojekakvih trgovinskih cenatara tipa "Roda","Plaza" i blablabla, kao da tebi sa platom od 20000 i od koje 1/4 daš na obdanište ostaje pravo bogatstvo koje treba tamo da potrošiš. Izuzev "Plaze", koja je sada glavno šetalište u kišnim danima, ostali tržni centri su potpuno prazni, gotovo sablasni, bez zakupaca. Počevši od "Rode" preko zgrade RK "Beograd" u centru grada. Kad čujem kako u Kragujevac treba da dođe neki "Lidl" i neka "Supernova" i kako traže zemljište za izgradnju (još jednog) tržnog centra, a sve u cilju zapošljavanja...nije mi dobro. Jer gde će zaposleni roditelji da ostave svoju decu???

Zato treba krenuti redom:

I da odgovorim na kraju na pitanje iz naslova-Kako upisati dete u obdanište u Kragujevcu?