FREELANCE PISANJE JE SJAJNA KARIJERA (osim kada nije)!

Da li je freelance pisanje zaista tako sjajno zanimanje kao što ljubiteljima pisanja izgleda? Pre nego što se upustite u ovu karijeru i ulo...

Da li je freelance pisanje zaista tako sjajno zanimanje kao što ljubiteljima pisanja izgleda? Pre nego što se upustite u ovu karijeru i uložite energiju i snove u nju, dobro je da znate i ovu drugu stranu!



Frilens pisanje ljudima sa strane obično izgleda kao vrlo kreativno i zabavno. Neki misle da je čak i lako sedeti kod kuće i "samo pisati" . Misle da mi koji to radimo, za 10 minuta iskuckamo nešto i samo izađemo napolje do prvog drveta da pokupimo novac koji je doneo zlatni vrabac.  Ima tu puno predrasuda - ne bih o njima. 

Oni koji sa pisanjem nisu na "ti", znaju da ovo zanimanje ipak nije baš sasvim jednostavno. Čak i mnogi koji su pomislili da bi ovo mogao biti posao za njih, posrtali su već na prvim preprekama. 

Zašto? Pa, nisu imali na umu i tu drugu stranu priče. Nit' novac raste na drveću, nit' je pisanje uvek lako.

Srećom, ima i drugih poslova koje rade frilenseri, a i drugih poslova uopšte. Nismo svi za sve. Ako želite da budete frilenser, od koristi će vam možda biti ovaj tekst: 


Ima li prepreka u frilens pisanju?

O, ima. Nije da je baš trka sa preponama, ali tu i tamo ima situacija zbog kojih vam se pisanje za druge kao karijera neće dopadati. 

Evo nekih:

 1. Tema za pisanje može biti grozna


Frilens pisac u najvećem broju slučajeva piše za druge i za to je plaćen. To obično znači da i temu za pisanje ne bira sam, nego je bira neko drugi. 

Vi kao pisac možete ( i poželjno je) da se specijalizujete za neku oblast. To ne znači da morate da završavate specijalističke studije na nekom fakultetu, nego prosto izaberete neku oblast koja vam najbolje leži i kojoj možete lako usput da učite. Tako će nekom frilens piscu više odgovarati da piše o sportu, dok neko o istom nema pojma, ali se, recimo, odlično razume u beauty trikove. 

E sad, super bi bilo da su sve teme takve i da su samo o lepim stvarima. Ali nisu. Pa tako možete dobiti i neke manje lepe zadatke. Recimo, da pišete o 5 načina ceđenja gnoja , o 7 loših autfita Lune Đogani, o smradu nogu u svim mirisnim notama, prolivu ili već o bilo kojoj temi koja vam se neće dopasti. 

No, ako ćemo realno, ni jedan posao nije sasvim savršen. Ako vam ovo smeta, vi svakako možete da birate i tražite samo bajne poslove u koje se savršeno uklapate i čije vas pisanje ispunjava. Mislim, frilenser ste. Jedna od prednosti toga je da birate kada, gde i sa kim radite.No, može se desiti da klijente dobijete svake prestupne godine. A do tad ćete uveliko odustati od ideje da vam freelance pisanje bude karijera. 

Nije loše da ovde zastanete i da pročitate i ovo:  Kako raditi ono što voliš? 


2. Reklama koju napišete možda ne prodaje


Ako vam je copywriting zanimanje, onda vam se može desiti i ovo: uložite trud, vreme, energiju u istraživanje konkurencije, publike, potreba, navika, misli,svesti, podsvesti, želja i strahova... publike kojoj treba da prodate nešto. Napišete reklamu, mislite da je bingo. A onda se ispostavi da ona ipak nije dobra, da je možda trebalo da sagledate iz nekog manje očiglednog ugla. Ili možda nekog očiglednijeg. 

Mislim, možda je ona zanimljiva i lepo napisana, ali džabe ako ne prodaje - to joj je svrha.

Ovo vam prilično može podrndati ego. 

Premda postoje neka osnovna pravila copywritinga, niko vam nikad sa sigurnošću ne može reći kako da napišete tekst tako da on prodaje. Da, pravila možete ispoštovati i čitati ih do besvesti, ali da li ona rade - saznaćete tek kada vaš tekst pustite u promet. 

Isto se može desiti i sa tekstom na blogu. Mislite da je tema super zanimljiva, posvetite se pisanju, obajavite i... shvatite da ste džabe pisali. 

3. Tekst je zvezda - ali ti nisi!


Može se desiti i suprotno od prethodne situacije. Napišete dobar reklamni tekst koji razvaljuje, bilo da je za snimanje, bildbord, prodajna strana na nekom sajtu - ali niko ne zna da je on vaš. Vaš tekst je zvezda, ali vi niste!





Realno - kad ste se zapitali u životu, nakon neke wow reklame : " Ko li je napisao ovaj tekst, baš me zanima?"

Neko? Nekad?

Sve i da jeste, šanse da ćete baš dobiti odgovor na tacni su male. Copywriteri su često u senci svojih najboljih dela.

Frilens pisanje nekad podrazumeva i ghostwriting (pisanje u ime klijenta). Naravno, kao neko ko je profi, pomislićete: "Koga briga, sve je to posao. Bitno da ja dobijem novac za moj tekst". Onda kada taj tekst razvali - može vam biti krivo što ne stojite imenom i prezimenom iza toga.

Ako volite da budete poznati i popularni - i ovo vam može podrndati ego. Introvertama poput mene ovo je skroz ok.

4. Nekad nemaš inspiraciju, ali imaš rok


Bez obzira kakva je tema u pitanju, nekad jednostavno nemaš inspiraciju da je napišeš. Naravno, mnoge teme su već napisane i uvek možeš da vidiš kako su drugi napisali to isto ili slično i potražiš ideju - ali kad nemaš inspiracije za pisanje, ni tako ne ide.

 

Pri tom, imaš rok.

Recimo da pišeš sastave ili seminarske radove za novac. I to je vrsta frilens pisanja . Tvom klijentu ništa ne znači da mu pošalješ rad za 3 dana, ako mu treba sutra. Znači, moraš da ga završiš u nekom roku.

Kopanje inspiracije je rudarski posao - da znate! Umori k'o težak fizički rad. 

A kad nemate inspiraciju, rad može da ispadne bezveze, a vi dobijete lošu reputaciju. (toliko o tome kako je pisanje lako).

5. Nestanak struje ili pogrešan klik mogu upropastiti trud



Nekoliko puta sam zbog ovoga htela da iskočim iz kože, ali treba biti spreman i na te čari pisanja. Na primer, napišem tekst skoro do kraja. Pukla me inspiracija, prosipam reči k'o budala gluposti, ma ide mi... milina jedna.  I onda u sred tog zanosa ....nestane struja.



Uključim računar kada struja dođe, a ono sačuvano samo 30% teksta, a moja inspiracija se ugasila zauvek. Umrla skroz.  Ovo se dešava, jelte, kada pišem u wordu ( a pišem, nikako da se naučim pameti) i ako radim na desktop računaru ( na laptopu baterija spašava stvar - tu sam se naučila pameti) Kada pišem online (kao recimo sada u Bloggeru),   manje-više online promene  se odmah čuvaju. Ja ipak za svaki slučaj, sa vremena na vreme, opsednuto klikćem da opciju"Save". Što je sigurno, sigurno je. 

No i to kliktanje nekad pođe po zlu.

Bilo je i trenutaka kada  mrtva umorna završavam tekst i umesto da pritisnem da se sačuvaju promene u dokumentu - ja slučajno  pritisnem "ne". I ode sve u .... kao da nisam ni pisala. Eventualno ostane deo teksta ako sam slučajno pre toga izlazila iz dokumenta pa ga sačuvala u toj fazi.


6. Vaša vizija se ne poklapa sa vizijom klijenta


Vi zamišljate tekst na jedan način, ali klijent misli da to treba drugačije. Vama se to ne dopada. I šta sada? Vadite oči i terate svoje? 

Na kraju krajeva, koga briga da li se vama dopada tekst? Treba da se dopadne onome ko čita. E sad, ko je tu u pravu - vi ili klijent? Pa... upotrebiću onaj kliše - mušterija je uvek u pravu. Da li to onda znači da niste na istoj talasnoj dužini i da ne treba ni da radite zajedno? 

Kako kome i kako kad. Nekima znači, meni ne uvek. Generalno se mnoge moje predstave o životu ne poklapaju sa onim što misli većina pa se ne kidam oko toga. Mnoge teme o kojima pišem za druge interesuju me koliko i količina mikroorganizama na Marsu . Pa ipak radim i pišem onako kako bi većina htela da čuje. Da, freelance pisanje je zbog toga sranje, ali ako bih tražila gde je samo med i mleko - verovatno bih pisala samo na mom blogu. Kad se uželim da pišem kako ja hoću - to i radim. Blogujem. 

Uprkos svemu ovome ( a ovo je samo delić stvari koje nisu lepe, a koje su mi prve pale na pamet - tu  su klijenti koje ne plate, stalno traženje posla, klijenti koji su teški k'o crna zemlja, porezi koje treba platiti ili ne platiti - Bog sveti zna kako i na koji način), freelance pisanje je super karijera. 

Znate one kliše opise iz oglasa za posao: "rad u prijatnoj atmosferi, dinamičan posao, kreativan, prilika da se razvijaš i napreduješ...". Pa, ovaj posao zapravo to zaista pruža. Možda neke teme nisu prijatne, ali sigurno ne pišete svaki dan jedno isto. A samim tim se i pisanje kao taletnat razvija, pa i vaša karijera može da napreduje. 

Mnogi ne uspeju - zato jer odustanu kod prve prepreke. 

E sad, naravno, ima i ta druga strana svakog posla - nju nikad ne stavljaju u oglase. Samo je neki nekad, kao ja sad, stave na blog. 

Ako vas zanima da postanete freelance pisac, bacite oko i na ovaj tekst:


A može i na ovaj: 

Pisanje tekstova za sajt (savladajte content writing u 6 koraka)

i ovaj:

Kako i ti možeš postati copywriter

Ma zapravo, pročitajte ceo blog. 

Šta vi mislite o freelance pisanju?  



PREDSTAVLJANJE BLOGA NA INSTAGRAMU. TREBA LI VAM TO?

Kako predstaviti blog na Instagramu? Da li vam je neophodan Instagram nalog za blog? Mora li to, ili može i bez njega? Pa, ovako... Ako ćete...

Kako predstaviti blog na Instagramu? Da li vam je neophodan Instagram nalog za blog? Mora li to, ili može i bez njega? Pa, ovako...



Ako ćete slepo da pratite trendove - mora. No, ako ćete da razmislite da li ima vajde od toga, onda možda nije loše pročitati ovaj tekst. 

Da se razumemo - ja ne volim Instragram. Izabrala sam da budem pisac, a ne fotograf ni grafički dizajner. Instagram je po meni izmišljen za one što vole da podele slike na društvenim mrežama, a ne znaju šta da napišu uz njih. Škljocnu se, recimo, ispred Ajfelove kule i napišu u opisu "Pariz". I kraj. Ljudi ionako više vole da gledaju slike.



Stvar se iskomplikovala kada su se umešali ovi koji umeju i jedno i drugo. Jer odjednom se javila potreba da svi budu na Instagramu: i ovi što umeju da opišu sliku rečito, i ovi što nisu baš elokventni. 

Ti kao bloger treba da si tamo gde su ljudi, zar ne? 

Samo, kada si naštelovan tako da te više zanima pisanje i čitanje onda ti je Instagram ekstreman napor. 

Mora li tvoj blog da bude tamo? 

Staviš na kantar pa proceniš.


Predstvaljanje bloga na Instagramu - razlozi PROTIV


Zašto ja lično  mrzim Instagram? 

Logčno je. Jer sam pisac. 

Jebote, sad ja tekst koji sam sročila na blogu treba da pretvorim u neke slike? Pa još da bude i vizuelno bajno, skladno obojeno.

Besmislica!

Aj' što moram da pretvorim tekst u slike, nego moram i u story. 

Aj' što moram to, nego još moram i da smišljam trikove KAKO DA ODATLE ODVEDEM LJUDE NA MOJ MUČENI BLOG.  Instagram to ne dozvoljava tek tako, jer nije cilj da ljudi odu negde sa Instagrama. Jok! Ideja je da pola dana provedeš tamo - skrolujući i gledajući neke slike. 

Link do bloga mogu da stavim u opis profila. No, budimo realni. Ko još ZAISTA nakon pročitane objave na Instagramu ide gore do profila i klikće na neki link? Mislim, iskreno - koliko često to radite? Ja sam možda dva puta u životu.  

Link do bloga mogu da stavim i u story, jelte, ali to pod uslovom da imam 10 000 pratilaca. Do 10000 pratilaca, ima da se naradim na Instagramu k'o marva. To uključuje da zapratim druge da bi oni zapratili mene, komentarišem one koje sam već zapratila, lajkujem, gledam story i video objave i provedem ceo dan na Instagramu. 

Pri tom, ne znam da li ste primetili, ali ako izaberete neku nišu kojom se bavite, u njoj se vrte isti profili u krug

Svi se iz te niše prate međusobno. 

Ja zapratih neke profile koji se bave pisanjem, blogom, copywritingom ( samo sa prodajnom namerom, jelte). I uporno se isti ljude vrte u krug. Mara lajkuje Saru, a Sara repostuje Maru, pa komentariše Daru koja je pohvalila Micu, jer je pomenula Maru kad je preporučila Saru dok je delila Sarin story. Svi rade isto! Preporučuju jedni druge, grade zajednicu, prave klanove... nazovi kako hoćeš. Svi prodaju slične stvari.  A hoće li Mara kupiti Sarin kurs kad već ima svoj? 



Najbitnija stvar kod Instagram profila je, kažu stručnjaci, da "dam vrednost" mojim postovima na Instagramu, jer je to jedini put do više pratilaca i rastućeg profila i bla bla bla. A to što sam dala vrednost na blogu, ne računa se? Pu pike, ne važi! 

A ne samo to, nego još moram da dajem tu vrednost svaki Božiji dan, jer će me algoritam izbaciti iz feed-a mojih pratioca. 

Pa alo bre! 

To faktički znači da treba više da se bavim samim Instagramom nego blogom. 

To je razlog zašto je, po meni, blogovanje zakon i ne izlazi iz mode . Napišem tekst i ljudi stalno dolaze na njega. Iznova i iznova. Novi ljudi koje zaista zanima moja tema. Instagram?? Postaviš nešto i za 3 dana kao da nisi ni postavio. A izgubiš sate dok iskreiraš slike i objave.

I poslednja stvar zbog koje ne volim Instagram - koristi se sa telefona. Generalno jako mrzim telefone, kako za razgovore ( ako bi neko trebao da mi smisli kaznu u životu - rad u call centru bi me dotukao garant) tako i za sve drugo.

Dugo sam se premišljala da li da otvorim Instagram nalog za blog. 

 Sudeći po tome koliko je ovih "protiv" - Instagram može i da se ugasi ako mene pitate.

No, on je i dalje tu i svi su tamo, pa sam našla i neke razloge "Za". Da proverim da li je do mene ili tamo ipak nešto smrdi...


Predstavljanje bloga na Instagramu - razlozi ZA


Ok, kada si bloger, treba da budeš tamo gde su ljudi. Tu ti je možda publika. 

Možda...

Ovo zavisi od teme koju obrađuješ na blogu. Ako su to turizam, šminka, moda, kuvanje... to su stvari gde slika govori više od reči. Treba imati Instagram. 



Pišeš o rečima, pisanju, online poslu, copywritingu, blogovanju? Pa, šta znam. Možda je pretvaranje toga u grafički dizajn Sizifov posao.

Ja rešila da probam, pre nego što presudim.

Da li da to onda bude moj lični Instagram nalog? Ili da bude poseban? 

Odlučila sam da ipak bude poseban, a lični da ostane ličan .Generalno dobro je da bude mix ova dva. Ljudi se lakše povežu sa nekim koga vide. To je ok za one koji žive svoju profesiju i grade lični brend i za one koji prodaju nešto na Instagramu ( znate već, stručnjaci za sve i svašta - još samo nisam naišla na kurs za mazanje paštete). Meni to nije leglo.

Glavni razlog ZA predstavljanje bloga na Instagramu: engagement je bolji (nego recimo na FB). Drugim rečima ( jer upotrebih ovde toliko stranih reči) dobiješ više reakcija, sviđanja, komentara, pregleda

Istina. Eno, moja Fb stranica umrla sasvim. Mrtvo more.

Ali da li je ta interakcija sa objavom na IG stvarna ili ne, to je posebna priča. 

Da li ti lajkovi znače išta za tvoj blog ili su samo dobri za tvoj ego

Gledala sam jednom moju kćerku kako konzumira Instagram sadržaj. Prsti rade ovako: potez na dole, pa dva u mestu, pa potez na dole, pa dva u mestu.... K'o da vežba folklor bokte! Realno, 90% stvari nije ljudski ni pogledala, a lajkovala je.



I tako mnogi rade.

Da li ti treba lajk radi lajka? Jok vala! 

Da li iko od tih koji su lajkovali, ode na tvoj blog - pitanje je? 

Odgovor se lako nađe u Google analitici bloga, a može ti ujedno biti odgovor na to da li da gubiš vreme na predstavljanje bloga na Instagramu ili je bolje da napišeš novi tekst na blogu?

Drugi razlog ZA predstavljanje bloga na Instagramu je činjenica da blogovanje zahteva stalno učenje i usavršavanje i ovo je jedno od njih. 

Uvek pričam da nije dosta da napišeš tekst - neko to treba i da čita. Možda je taj "neko" na Instagramu? Kako da znaš da li ti nešto pomaže ili odmaže, ako ne probaš?

I onda lepo:

- ugradiš Instagram slike na blog ( pa povežeš celinu. Oni koji svrate na blog, mogu da odu i na Instagram, a i obrnuto)
- napraviš plan Instagram objava i ozbiljno se pozabaviš time. Odvojiš jedan dan u nedelji samo za to. Dobro, možda ipak dva. Iskreiraš objave u Canvi, zakažeš njihovo objavljivanje tokom nedelje i posle samo uživaš u plodovima svog rada. Manje rasipanja energije. 
- tretiraš kao Instagram nalog kao blog. Redovno ga hraniš objavama, imaš neki plan i pravac, nišu, daješ vrednost, pomažeš zajednici, imaš smislene highlight objave, taktički koristiš heštegove, zapratiš, otpratiš, skupljaš pratioce. To realno zahteva puno vremena i angažovanja.

Treba li ti to? 


Mora li blog imati Instagram? 


Ma ne mora ništa! 

Treba probati, ali ne i izgoreti zbog toga po svaku cenu, jer neki tamo gurui trvde da bez Instagrama nema danas ništa.

 Teško je posvetiti se ozbiljno i blogu i Instagramu. Ako radiš sam - nešto će uvek da trpi.

Formula za procenu treba da uključi:

- vreme koje ti je potrebno za postojanje na Instagramu

- korist za tvoj blog iz celog tog cirkusa

Instagram ti donosi posetioce? Povećava posao? Razvaljuješ prodaju na sajtu ili blogu taj način?

Super , posveti se tome. 

Više saobraćaja ti dolazi iz Google pretraga i retko koga sa Instagrama odvedeš na blog? 

Ne gubi puno vremena na to i bolje se posveti onome što ti donosi rezultate. Vrati se svom blogu i napiši smislen tekst. 

Ja to tako vidim.

A vi? 

Baš me zanima? Očekujem vaša mišljenja u komentaru!

(Još niste zapratili stranicu mog bloga na Instagramu? E svašta! A ja se pomučim ponekad da tamo stavim nešto... Lupite mi i neki lajk - radi mog ega čisto. Šta vam teško. Evo link: www.instagram.com/skitarnik/ )


VODIČ DO POSLA ZA PISCE BEZ ISKUSTVA

Imaš završen kurs pisanja ili jednostavno dar i volju da pišeš i hoćeš to da unovčiš .Ali kako da nađeš posao pisca kad nemaš iskustva? Post...

Imaš završen kurs pisanja ili jednostavno dar i volju da pišeš i hoćeš to da unovčiš .Ali kako da nađeš posao pisca kad nemaš iskustva? Postoje samo 2 načina! Saznaj!


 Činjenica je da: 

- Bez obzira koji posao juriš - na početku si uvek neko ko nema iskustva. To je sasvim normalno.
- Isto tako, bez obzira koji posao juriš, poslodavac će radije da sarađuje sa nekim k'o ima iskustva. Osim ako... uradiš ono pod 2 u tekstu . Ali ipak čitaj redom!

Kako, dakle, naći posao kao pisac bez iskustva? Imaš kurs, možda samo talenat i volju (i to je dosta) ali nemaš dokaz da si dobar u pisanju? A poslodavci uglavnom to traže kada je ovaj tip posla u pitanju. Traže primer tvog rada i tvoj portfolio. Kako se dokazati? 

Zapravo, lakše nego što misliš! 

Zamisli, pobogu, da si dečiji neurohirurg bez iskustva pa da moraš da dokazuješ šta znaš i umeš? A? 

 Priznaćeš da je sa pisanjem mnogo lakše, zar ne?

Ovo su najčešće greške pisaca početnika!


Problem je u tome što ima mnogo onih koji daju savete o pisanju, copywritingu i slično i svi obećavaju isto: "Nauči da pišeš i zarađuj milione" 

Niko ne kaže sledeće:

- Prvo, da bi zarađivano milione, mora malo da se oznoji dupe (sve i da diluješ drogu, što se navodno jako dobro plaća, a ne da pišeš tekstove)
- Drugo, milioneri ne čine ni ceo 1% ukupne svetske populacije. Ne kažem da nije realno da ti budeš jedan od njih, ali opet, treba prvo početi pisati, zar ne? Treba ti neko iskustvo

Zato za početak - smanji očekivanja! (naglašavam: za početak. Kasnije svakako sanjaj velike snove i pravi velike planove i menjaj svet. Podržavam to, zaista. )

Pisanje je zanat u neku ruku. Što ga više vežbaš, sve ti bolje ide i praksa je bitna.
Znaš kako... ako ideš na kurs za frizera, moraš negde da ideš na praksu, pre nego što otvoriš salon i uhvatiš nečiju kosu u ruke. Slično je i sa pisanjem.

Ipak, nije sasvim isto. Otkriću ti nešto jako važno. 

Zapravo...

Iskustvo nije toliko bitno, koliko je bitna INICIJATIVA i RADNE NAVIKE!


Dosta je onih koji "rade na sebi", završavaju obuke, kurseve i slično i... ništa. Pišu ih kao stavku u svom CV-u da deluju pametnije,  sede kući i čekaju da ih neko pronađe, počne da im se klanja i obaspe ih zlatom. Iako nemaju iskustva, odbijaju retke poslove koji im se ponude, jer smatraju da su prekvalifikovani njih. Neće da rade za bilo koji novac, niti samo za iskustvo. Čekaju savršene uslove koje oni zaslužuju, jer su "radili na sebi". Čekaju posao iz snova. Najčešće ga ne dočekaju. Ako se takav posao i pojavi među oglasima - mesto će da pokupi neko sa iskustvom.

Ti isti ljudi posle par godina čekanja, pričaju kako je cela ta stvar sa pisanjem (ili bilo čime što su učili da bi radili na sebi i karijeri) jedna velika obmana i kako tu uopšte nema posla. Kako za sve treba veza i kako je država trula (ne, ne -nikako nije do njih) . Realno - oni nisu bili ni blizu posla, jer nemaju radne navike i inicijativu. Mi ovde govorimo o pisanju kao poslu, a posao i čekanje posla nisu isto.

Pročitajte i tekst: Da li tražite ili pravite posao.

Od koristi bi bilo ovde promeniti način razmišljanja (iliti mindset). Jer dok neko "radi na sebi", neko drugi "radi na svom iskustvu"



Da dobiješ posao pisanja bez iskustva (članaka, blogova, landing stranica, opisa na bildbordu...) postoje 2 opcije.

-  Žao mi je što ti lomim ružičaste naočare u paramparčad , ali prva je - da nađeš iskustvo i napraviš portfolio.
- Druga je da toliko briljiraš u svom nastupu, da taj nastup zaseni tvoje neiskustvo.

E, sad 'ajmo redom.

1. korak: Stekni zaboga to iskustvo i NAPRAVI PORTFOLIO!


Ono što UVEK možeš da uradiš da bi stekao neko iskustvo jeste da mrdneš dupe i SAM nađeš praksu. Rad koji odradiš, staviš u svoj portfolio. Njega prezentuješ potencijalnom klijentu. Nema veze što nemaš iskustvo - možeš imati portfolio.

Kako?

- Otvori blog i piši. To možeš da uradiš već sada i bez odlaganja. Svoj blog upotrebiš kao portfolio i kao dokaz da imaš iskustvo. Ja, evo, lepo ne razumem ljude koji žele da budu pisci, nude usluge pisanja po sajtovima i kojekakvim grupama, a još nisu pomislili da bi trebalo ovo da urade. Ne mora da bude blog - može i sajt. Ali bitna je inicijativa i važbanje pisanja. Praksa, a ne teorija.

- Kontaktriraj nekog pisca da ti pomogne. Nađi mentora. Neka ti podeli neki svoj posao, projekat . Možda mu pomogneš, možda ne - ali barem dobiješ iskustvo, povratnu informaciju o tome gde grešiš, usmerenje. Ako si dobar - možda dobiješ i preporuku.

- Napiši nešto za neki sajt besplatno - ali pod uslovom da ima tvoje ime. Kontaktiraj sajtove. Vidi o čemu pišu. Uklopi se u njihovu temu i stil. Pošalji im tekst. Stavi tekst u svoj portfolio.
 
- Ponudi se nekim firmama koje su ti zanimljive da im pišeš poslovni blog ili objave za društvene mreže. Kako da se ponudiš? Mejlom na primer. Zašto? Pa zato da stekneš iskustvo, napraviš portfolio. Da bude jasno, verovatno ti dobar deo njih neće odgovoriti, ali ne znaš ako ne probaš i ne košta te ništa, sem malo inicijative i truda

Na ovaj način vežbaš da pišeš, pre svega. Vežbaš da prodaš sebe. A ako ti puno njih odgovori, to je dobar znak da umeš svojim rečima da privučeš pažnju i da treba da se baviš email marketingom i copywritingom.

- Ponudi prijateljima ili poznanicima svoje usluge. Sigurno znaš nekoga ko se bavi nečim, a nema razvijen nastup na internetu. Uskoči, pomozi i piši za njega. (Da, samo zbog iskustva i za džabe! Zbog prijateljstva. Zbog pomoći. Ne mora sve zbog para.)

Moj prvi SEO tekst koji sam isprobala na mom blogu i moj prvi pokušaj saradnje sa nekim bio je o ulju divlje ruže. Njega sam kasnije koristila kao portfolio u nekim situacijama.  Marina je sada ozbiljno razvila svoj posao (nije zbog mog pisanja, naravno - nego zbog svog truda, zalaganja i rada na sebi) i lepo je videti kako napreduje. 

Moj prvi pokušaj da radim FB reklame bio je za plesni klub u kojem smo trenirale kćerka i ja. I imalo je efekta. Dovukli smo neke ljude na treninge, proširili priču o klubu i on je sada najbolji u gradu (nije zbog mog pokušaja, nego zato jer je Jelena nastavila da razvija započetu inicijativu). To iskustvo sam kasnije koristila za neke moje potrebe, a mogla bih bez blama da ga upotrebim i kao dokaz za iskustva sa FB reklamama.

Sve ovo ništa te ne košta. Možda ne zaradiš odmah neku basnoslovnu lovu, ali ZARADIŠ ISKUSTVO, koje ti je u najvećem broju slučajeva preduslov za dobro plaćen posao pisanja. Bez toga ćeš uvek biti pisac početnik BEZ ISKUSTVA. A ta stavka u tvom CV-u (mislim na "pisac bez iskustva") samo govori koliko nemaš inicjative i kakve su ti radne navike. 

Možeš mi sad natrljati na nos da sam rekla je normalno da budeš bez iskustva na početku. I jeste. Ali ako si pisac, imaš privilegiju da sam stvoriš sebi priliku da pišeš. Nisam sigurna da dečiji neurohirurg tek tako može sebi da stvori priliku za praksu. 

Dakle, do tebe je i mnogo govori o tebi.

Zamisli da recimo neka velika korporacija traži copywritera ili pisca blogova! Recimo Coca-cola! Nudi sjajne uslove, sjajno platu... sve ono o čemu maštaš. Stvarno misliš da bi te angažovali bez iskustva? 



Zato blago meni, kreni sa nečim. Piši zaboga. Pisac si. Ne moraš da budeš i pisac bez iskustva. Nemaš izgovor. 

Svakako, ima poslova i koji su namenjeni početnicma. Ako ti se posreći, neko će to odmah bez iskustva platiti bogovski i živećeš srećno do kraja života. No, ja se ne bih oslanjala mnogo na sreću i na bajke. Ti kako hoćeš.

Druga varijanta ti je da probaš ovo.

2. Briljiraj u svom nastupu i nedostatak iskustva zameni shvatanjem klijentove potrebe!


Ovde ću da se uhvatim Upworka kao primera, jer mi je to koliko-toliko poznat teren za traženje posla pisanja ( ali može da se odnosi na bilo šta)

Ti možeš izabrati xy oglasa za pisanje u kojima je navedena dobra kinta i poslati svima iste prijave " Ja sam taj i taj i završio sam taj i taj kurs, obuku i prosto sam genijalan".Čekati i nadati se da će te neko zato zaposliti, klanjati ti se i obasuti te zlatom.

No, moj ti je savet da potražiš nešto što:
- ti deluje kao da ćeš sigurno da odradiš kako treba
- briljiraš u svom nastupu pred klijentom toliko da on zanemari tvoje neiskustvo.

Za početak, treba da dobro pročitati opis posla.
Na primer naletiš na ovako nešto.  


Ili  ovako: 


A onda ponudiš čoveku baš ono što mu treba. Ne nešto uopšteno, bezveze - nego bre konkretno!

- Znači, prvom klijentu će više značiti ako mu staviš do znanja da te zanima hiking, priroda, šetnje, planinarenja, kampovanje , oprema (sećaš se, biraš posao koji znaš da odradiš kako treba)

- Drugom će više značiti da staviš do znanja da si shvatio da mu trebaju recepti i info članak. Možeš probati i da napišeš neku kraću verziju članka na sličnu (ne na istu temu) - čisto da pokažeš koliko si sjajan i zagrejan za posao (da ne kažem, da pokažeš inicijativu).

Ovo sam detaljno opisala u tekstu kako napisati prijavu za posao na Upworku

 U oba oglasa ističe se prirodan,zabavan sadržaj koji drži pažnju, pa gledaj da za početak tvoj nastup bude takav. Privuci pažnju. Zaintrigiraj klijenta za ono što umeš. 

Ne treba ti uvek iskustvo. Ako si pisac, onda je pisanje prijava za posao dobar vid prakse. Zamisli koliko je teže da napiše dobru prijavu nekome ko se ne bavi pisanjem uopšte? I nemoj da se obeshrabriš ako ne uspe iz prve. Vežbaj, jer pisanje se vežba.

Jebi ga! Niko nije rekao da je lako.

Rad na sebi NE ZNAČI samo teoriju, nego i pokušaj da stekneš praksu. Treba da se POKRENEŠ! U praksi, to znači i trud, greške, blamove, rad za džabe, prevare , loše klijente - ali tako barem dobiješ ono što tražiš - ISKUSTVO!

A kada njega stekneš, posle ide lakše. Onda više nisi pisac bez iskustva i ovaj tekst ti onda i ne treba!


Ali ako radiš na sebi, ideš na kurseve, obuke, a to ne probaš da primeniš na neki način - ne znam šta da ti kažem... Nisam stručna, ali uzalud gubiš vreme, energiju, zdravlje, živce pa i novac. Onda tvoj problem nije kako do posla ako si pisac bez iskustva, nego nešto drugo...


KAKO PREVAZIĆI BLAM OD BLOGOVANJA U 7 KORAKA!

Blam od blogovanja i sramota da priznate nekome da pišete blog  je češći nego što mislite. Neki misle da se to samo njima dešava!  Evo kako ...

Blam od blogovanja i sramota da priznate nekome da pišete blog je češći nego što mislite. Neki misle da se to samo njima dešava!  Evo kako izaći na kraj sa tim i biti uspešan bloger!

Verovali ili ne, ali blam od blogovanja je stvaran i prilično čest. Čast samouverenim izuzecima. Dobar deo ljudi ipak se malko štrecne pri pomisli šta će drugi misliti o tome što oni bloguju. Neki čak i reše da baš zbog toga ne bloguju pod svojim imenom i prezimenom, nego pod nekim pseudonimom. 


Mnogo je ljudi koji su mi rekli da bi voleli da bloguju, ali im je "malo glupo". 
Kad to čujem, uvek se zapitam da li je glupo što ja to radim? Da li ja to zapravo radim nešto zbog čega treba da me bude sramota?

Pa, realno.... ne baš. 

Zna se čega čovek u životu treba da se stidi. Po mojim aršinima, blogovanje uglavnom nije na toj listi.

No, moje mišljenje nije uvek bilo takvo...

Zašto nekoga može biti sramota blogovanja?


Pa razloga je više, a sve u zavisnosti od toga kakav je blog.

- Nekad je profesija ta koja sprečava ljude da na blog izađu svojim likom i imenom i prezimenom. Teme o kojima bloguju ili način na koji to rade, mogli bi možda da im izazovu probleme na poslu. 

- Lični blogovi znaju da budu zaguljeni. Blogeri koji se odluče da iznose svoje misli i život na ekrane, plaše se da će biti ismejani, osuđivani, omalovažvani.

- Literarni blogovi nisu pošteđeni blama od pisanja. Mnogo je onih koji imaju dar za pisanje priča, pesama, knjiga, ali se ustručavaju da bloguju, baš zbog toga jer ne znaju kako će na to reagovati njihova okolina (koja recimo i ne zna da dotična perosna ima sklonosti ka pisanju).

- Blogeri koji žele blogom da podele neko svoje znanje i stučnost, pitaju se da li su oni zaista dovoljno kompetentni da dele savete? (a sve je više onih koji dele svoje znanje za novac)



Na kraju krajeva, većina prođe kroz razmišljanja tipa: "Da li će zaista neko da čita moj blog? Da li zaista imam šta da kažem?

Ili:

"Svi zarađuju od bloga i imaju nekakve saradnje. Šta ako ja ne uspem?!" ( ovo je često i motiv i demotivacija za početak blogovanja. A kad je nešto i jedno i drugo, to se zove "zabluda".Svakako, zarada od bloga ne pada s' neba i nikako ne baš odmah čim otvoriš blog. )

Da ne pričam o tome kako je pojam bloger evoluirao: od nekoga ko piše dnevnik na netu, preko nekoga ko svojim mišljenjem menja svet, pa modnih blogera, šminke, "šta je u mojoj trobi" postova i hiperprodukcije nekvalitenog sadržaja koji samo nameće konzumerizam i ništa vrednije od toga. Pojam bloger je tako dobio negativnu konotaciju i sasvim nov stepen blama. 

Činjenica da su svi blogeri, ma kakav da im je motiv pokretanja bloga bio, bili nekad na početku puta i nisu znali ništa. Grešili su i učili na greškama. Blamirali se ponekad.

Pa šta!

Da, i meni je bilo glupo!


via GIPHY


Moj prvi blog bio je još pre cele jedne decenije na blog.rs platformi. Ni u ludilu nisam pomišljala da stanem imenom, prezimenom i likom iza bloga. Bilo me sramota mog blogovanja. 

Međutim, vremenom sam uvidela da moji tekstovi dobijaju komentare, podršku blogera, pozitivne reakcije i to mi je bilo podstrek da nastavim ( ne i da se raskrinkam javno, zaboga!) A sačuvaj Bože da sam bilo kome od ljudi sa kojima se družim i živm rekla da imam blog. To je znao moj suprug i ja. I niko više. Bilo me sramota da kažem da imam blog. Moja okolina u to vreme baš i ne bi shvatila. Zapravo, možda me ne shvataju ni danas, ali sam ja za koju deceniju starija i zrelija, pa me zabole za tuđe mišljenje. 

Taj blog odavno je ugašen. A onda je igrom slučaja, 6 godina kasnije,  došlo do ovog bloga koji se zove Skitarnik. Ta ideja o blogovanju meni jednostavno nije dala mira. Mogao je ovaj blog da se zove blazenkavesic.com, ali... pogađate:  bilo me blam da stanem baš imenom i prezimenom u naslov bloga. Pa sam ga "krstila" drugačije. 

- Prvo, zato što nisam fotogenična i ne volim da se fotografišem ! Ajd' ime bih nekako i stavila, ali ne ide mi ime bez slike. 
- Drugo, još važnije  - jedina sam sa ovim imenom i prezimenom u Srbiji.  Nema šanse da me pobrkaju sa nekim,  što je nekako stavljalo dodatnu odgovornost i teret na moje blogovanje. Šta ako pogrešim, napišem nešto glupo?  Naravno, u odeljku " O meni" sada piše i moje ime i prezime, ima i fotka od pre 100 godina... ali nije tako transparentno kao naziv bloga. A i ja sam starija i zrelija, pa me zabole za tuđe mišljenje. 
- Treće, ne volim baš da se manifestujem. Ja sam čudna introvertna likuša koja bi da ima popularan blog, ali da sama bude nepopularna skroz. 

Ipak, kad kreneš da pišeš blog, želiš da ga neko čita, zar ne? 
Ako ćemo da budemo iskreni - da.

U ljudskoj je prirodi da volimo kada imamo pažnju i da volimo da nas vole

Neko to radi kroz blog, neko na drugi način. ( neko trpi veliku količinu pažnje i voljenja pa bude poznata ličnost. Neko to dozira, čisto koliko mu treba da mu se ego ne izduva) 

Jedan od načina da nađem nekog čitaoca je bio da postanem deo nekih FB grupa u kojima se okupljaju blogeri. Majko moja - kad me nije crna rupa blama progutala kad sam podelila moj tekst prvi put.  Mislila sam da samo ja nisam kompetentna da blogujem, a svi ostali tamo jesu i da će to jako loše proći. Zapravo, tekst je bio jako dobro prihvaćen . Ne, nije imao milion pregleda i postao viralan, niti sam ja postala poznata blogerka preko noći! Ali nije bio izignorisan kao što sam očekivala da će biti i dobila sam lepu početničku blogersku dobrodošlicu. 

Vremenom sam shvatila kolika kočnica može biti osećaj blama. Koliko je beskoristan, sputavajuć, a vrlo često potpuno neosnovan i bespotreban osećaj.

Kako prevazići blam od blogovanja? 


Lepo. Sednite pred kameru i počnite da snimate za Tik tok! Vidite sad kako blogovanje zapravo ide kao od šale?!


 
Dobro, šalu na stranu. 

Postepeno, korak po korak, ovako: 

1. Odgovorite sebi na ovo: Zašto da mi bude glupo?  

Recimo, ljudi snimaju i gluplje stvari od mog bloga i misle da su super. Na primer, (meni) besmislene klipove na Tik-toku! I ne samo da se bave glupljim stvarima, nego im ljudi još to i odobravaju, lajkuju, prate... No, to što je meni možda glupo gledati kako neko igra igricu na You tube na primer - ne znači da je svima! To ima svoju publiku.

I moj blog ima svoju publiku. Tako će je imati i vaš. 

Svakako, nećete biti dobri svima! To su prevelika očekivanja, zar ne?

2. Počnete da blogujete SAMO ZA SEBE u par tekstova.   Ne mora da vam bude glupo. Niko neće da vidi. Taman savladate   tehnikalije tipa : unos teksta, objava, stavljanje slika....

Bez brige! Niko neće saznati! Nije baš tako jednostavno imati vidljiv blog.

Ja moj u početku nisam mogla da nađem u Google 5 dana ( dok nisam shvatila da ga verovatno i nema tamo, jer je skroz nebitan i nije indeksiran od strane pretraživača).  

Znači, opustite se!  Nema šanse da vam kolega, devojka, teča, ujna....nalete na njega slučajno i zezaju vas zbog toga.

Tako čamite neko vreme....

Kada vidite koliko je besmisleno i dosadno da pišete samo za sebe, a drugi imaju blogove koje neko i pročita - pređete na sledeći korak.

3. Zapratite druge blogove i blogere.  Ali aktivno - ne pasivno! 

Kako? 

Ostavite smislen komentar na njihove tekstove. Neko od njih možda bude pristojan pa svrati na vaš blog, da vidi ko je osoba koja mu je ostavila komentar. U najboljem slučaju, uzvrati vam   komentarom. Tako se nekad gradila blogerska zajednica. Ja tebi, ti meni. 

Danas su komentari na blogu prava retkost. Na kraju, ako baš i dobijete neki loš komentar - lepo ga obrišete i nikom ništa. Niko ne zna!

Elem, ovako se se povezujete  sa ljudima sličnim sebi, ali i dalje nemate pojma ko su oni i šta su i ne znate ih lično.  Manje se stresirate ako se nekima ne dopadnete. Manje razloga da vas bude sramota  blogovanja. Vidite da ima još čudaka koji bloguju i uživaju u tome.

To vas ohrabri pa krenete dalje...

4. Pohod na društvene mreže. Ok, možda nećete odmah imati petlju da prijateljima na društvenim mrežama samouvereno saopštite da imate blog. 

Počnite od Facebook grupa u kojima su ljudi slični vama, na primer: 

Napravite FB stranicu. Napravite i Instagram profil, jer on nekako brže raste. 

Zašto? 

Društevene mreže su za druženje. Tu ćete već verovatno dobiti neku povratnu informaciju o vašem blogu i o tome da li je on glup i totalni blam ili je zapravo pun pogodak. Ok, može biti i nešto između.To možete meriti lajkovima, posetama, komentarima...

Možete promovisati svoj blog na društvenim mrežama. Dobra stvar je što, ako malo pročačkate kako se to radi, vašu reklamu gledaju manje više osobe koje izaberete kao svoju ciljnu publiku i koje možda može da interesuje vaš blog i vaša niša bloga. Pri tom, to su vam i dalje verovatno nepoznati ljudi od kojih ne treba da vas bude sramota. Osim ako nekog vama bliskog ne interesuje tema o kojoj pišete, pa ga zakači reklama. No, ta osoba će vas onda i razumeti. Možda i sama želi da pokrene blog, al' joj glupo. 

5. Gostujte na sajtovima: Probajte da napišešte svoj tekst negde na nekom drugom sajtu. Ima sajtova koji prihvataju da objave tuđe objave, a neki nude mogućnost i da imate svoj blog na njihovom sajtu. Pošaljite nešto. Probajte! Niko neće znati!
Jel'odbjen tekst kao loš?  
Jeste? Ne odustajte! Vaš blog vas nikad neće odbiti! Probajte negde drugde, sa nečim drugim!
Nije? Eto još jednog razloga manje da se stidite vašeg bloga. 

Ja sam se recimo okušala na sajtu Najbolja mama na svetu u rubrici "Mame pišu".

Kako naći gde možete da pišete? 
Ukucajte u Google recimo: "piši za nas". Dosta sajtova ima tu opciju. 

E sada je vreme za raskrinkavanje...

6. Recite prijateljima da imate blog!  

- Podsmevaju se?  Razmislite da li su vam to zaista prijatelji i da li vam trebaju takvi ljudi u životu. 
- Podržavaju vas i ponosni su na vas! Pa bravo! Zašto onda vas da bude sramota?!

7. Počnite da pričate okolo da ste blogeri i da se hvalite  blogom. 

Očigledno, nema razloga da vas bude sramota, samo je proces dok dođete  do faze da to shvatite.

Dakle, ako se ustručavate da započnete blog (ili da obelodanite da ga pišete) jer vas je sramota blogovanja - to je ok. Normalno je i dešava se. Nije svejedno svoje pisanje staviti na sud bilo kome. Nismo svi ni navikli da sami sebe hvalimo. 

Ali, kao i svi problemi na ovom svetu - i ovo se rešava na neki način. 

Ovo čak i nije problem. Više je neprijatnost.

Kada tu neprijatnost prevaziđete, onda vam se otvara jedan sasvim novi blogerski svet i bićete nagrađeni za hrabrost. 

Za dodatnu motivaciju, evo i 8 razloga da započnete blog.

Šta je najgore što može da se desi?


Neko će vam reći da je vaše blogovanje bezveze, da ste glupi i da ne znate ništa. Ali verovatno ni to.

Ako je blog zaista glup, većina pristojnih ljudi će ga samo preskočiti. Neće vas vređati. Baš ako ste neke lude sreće, napašće vas neki hejter... ali to što vas neko vređa ne govori o vama, nego o njemu ili njoj. I zna se ko se tu izblamirao u stvari.

Ali ako je blog dobar i koristan - privlačiće pažnju, imaće čitaoce i može samo sve više i više da raste. Ovo se neće desiti ako je vas i dalje sramota da blogujete. 

Da se razumemo: 

Niko vas neće slučajno naći i podeliti vaš blog i učiniti vas slavnim preko noći. Morate sami da se hvalite! 

Da, nismo svi vaspitani da budemo hvalisavi i može biti neprijatno - ali to je tako!

Kakva su vaša iskustva sa ovim? 
Da li vas je blam od blogovanja sprečavao (ili vas i sad sprečava) da počnete? 
Da li vas je kočio da svoj blog obelodanite drugima?  
Ili ste krenuli u blogovanje puni sebe i iz prve!

Baš me zanima! Podelite sa mnom u komentaru!