DA LI I VI RADITE NA CRVENO?
Pored toga što u Srbiji imate mogućnost da radite na crno (ne neograničenu jelte, ima i ona mogućnost da ne radite uopšte) , možete da radite i na crveno. Kada svemu ovome dodamo rad na "belo" i sivu ekonomiju (što je valjda mešavina crnog i belog rada) vidimo da Srbija zaista nudi širok spektar mogućnosti za zaposlenje, rad i život uopšte!
Ali hajde da pričamo o radu na crveno slovo!
Ja gotovo mogu da garantujem da je svaki put kad sam uzela iglu da nešto ušijem ili rešila da operem prozore (što iskreno nije često) bilo neko crveno slovo. Ne smem ni slučajno da pomenem negde da sam bila vredna! Ne zato što nije lepo hvaliti se, nego zato jer me uglavnom umesto pohvale stigne prekor "A što danas kad je crveno slovo!!!"
Nedavno je moj suprug bio u komšiluku, gde nisu propustili da mu otkomentarišu moje ponašanje. "Gledam Blažu kako nešto rilja po bašti, ali sve mi se čini da ona to radi uvek kad je crveno slovo!" Ne znam da li me više iritira činjenica da ljudi ne gledaju svoja posla, ili činjenica da o tome ne znaju da ćute!
Ovo sa crvenim slovom posebno iritira oko velikih praznika kad se to crvenilo širi kao zaraza na nekoliko dana, sve crveniji od crvenijeg.
Sad bi većina onih koji slepo poštuju praznike navela primer uragana, cunamija, snežnih mećava i ostalih neprilika širom sveta. Ja se samo pitam, kako smo mi to privilegovani u Srbiji i nije li život u takvoj državi sam po sebi kazna?
Ja, grešna mi duša, veoma često radim na crveno. Postoje neka pravila kojih ne mogu da se pridržavam. Rekli bi ljudi da me tera neki đavo da ih prekršim ili tako nešto. Čak sam se i krstila pod stare dane, ali ne vredi - i dalje se hvatam nekih poslova baš na crveno slovo, a pravljenje kolekcije prljave odeće nije hobi koji mi ide ruke.
Postavlja se pitanje kako zapravo treba ispoštovati crveno slovo. Jasno je,ništa se ne radi.
Ili nije baš tako?
Zakonom o radu svakako bi trebalo predvideti da se na crvena slova ne radi. Ali nije tako. Zapravo malo je onih koji su uopšte blagosloveni slobodnom nedeljom i slobodnim danom, a veliki je broj onih koji rade na crno, nemaju slobodne dane a plata im kasni mesecima. Ranije si lepo mogao da odeš kod lekara i da otvoriš bolovanje, da sediš kući i odmaraš na crveno slovo i ne rizikuješ gnev Boga i svetaca odlaskom na posao. Danas, zamislite, lekari moraju da ustanove da ste zaista bolesni i da imaju opravdanje za bolovanje koje su vam otvorili. Nečuveno!
Postoji naravno uvek ona mogućnost da jedete u restoranima, ali ne i materijalni uslovi koji bi vam ovo omogućili svaki put kad je crveno slovo. Bar ne u Srbiji! Ostaje vam naravno da spremite ručak i zalihe hrane za nekoliko dana unapred i servirate ih isključivo na kartonskim tanjirićima sa plastičnim čašama i priborom za jelo. Možete da jedete i prstima! U suprotnom će se nagomilati u sudoperi prljavi sudovi koji moraju da se operu. A sa njima i gnev svetaca!
Ovo je u velikom broju primera veći greh nego oprati sudove na ruke, jer mora da se jede, ali ne moraš da budeš čist. Ima čak i onih praznika kada ne valja da se kupaš (to je valjda neko štrokavo slovo)! Mašinu imamo da ne bi prali ručno.Što bi se jelte reklo: "Ne perem ja- pere mašina." Znam da nije izum napravljen zbog crvenog slova, ali se često upitam treba li da je krstim?
Pa zapravo kaže da je većina nas lenja i da smo kolektivno skloni izmišljanju kojekakvih izgovora da ne radimo.
Naravno, apsoultno možete da preskočite da kosite travu na Uskrs ili krečite na Božić. Sve ono što nije deo svakodnevnih aktivnosti ne mora da bude deo ni crvenoslovnih praznika.
I ono najbitnije:
Koliko nas zaista odlazi u crkvu, a koliko nas praktikuje veru blejanjem u plafon?
Ja radim na crveno.Obavljam svakodneve poslove. Nisam neka vrednica - naprotiv. Nisam valjda ni pravi vernik po ovim kriterijumima. A nisu ni ovo kriterijumi po kojma se određuje vera i moralnost. Samo većina nas u Srbiji to ne zna.
Može biti da sam očajna domaćica i da ne umem da isplaniram kućevne poslove tako da u vreme praznika mogu da odmaram kao pravi vernik.Možda i grešim.
Evo javno se ispovedam!
Grešna sam!
Oprosti mi Bože, uključila sam mašinu na crveno slovo jer nisam imala čiste gaće!
Ali hajde da pričamo o radu na crveno slovo!
Ja gotovo mogu da garantujem da je svaki put kad sam uzela iglu da nešto ušijem ili rešila da operem prozore (što iskreno nije često) bilo neko crveno slovo. Ne smem ni slučajno da pomenem negde da sam bila vredna! Ne zato što nije lepo hvaliti se, nego zato jer me uglavnom umesto pohvale stigne prekor "A što danas kad je crveno slovo!!!"
Nedavno je moj suprug bio u komšiluku, gde nisu propustili da mu otkomentarišu moje ponašanje. "Gledam Blažu kako nešto rilja po bašti, ali sve mi se čini da ona to radi uvek kad je crveno slovo!" Ne znam da li me više iritira činjenica da ljudi ne gledaju svoja posla, ili činjenica da o tome ne znaju da ćute!
Ovo sa crvenim slovom posebno iritira oko velikih praznika kad se to crvenilo širi kao zaraza na nekoliko dana, sve crveniji od crvenijeg.
Uvek se pitam kako ostatak sveta van Srbije funkcioniše na ove dane i kako ih Bog još nije spalio jer ne slavimo iste praznike, a i oni koji jesu isti, nisu istog datuma. Kako on to sve uspe da organizuje i izbalansira?
Sad bi većina onih koji slepo poštuju praznike navela primer uragana, cunamija, snežnih mećava i ostalih neprilika širom sveta. Ja se samo pitam, kako smo mi to privilegovani u Srbiji i nije li život u takvoj državi sam po sebi kazna?
Ja, grešna mi duša, veoma često radim na crveno. Postoje neka pravila kojih ne mogu da se pridržavam. Rekli bi ljudi da me tera neki đavo da ih prekršim ili tako nešto. Čak sam se i krstila pod stare dane, ali ne vredi - i dalje se hvatam nekih poslova baš na crveno slovo, a pravljenje kolekcije prljave odeće nije hobi koji mi ide ruke.
Kako poštovati crveno slovo?
Postavlja se pitanje kako zapravo treba ispoštovati crveno slovo. Jasno je,ništa se ne radi.
Ili nije baš tako?
Kako otići na radno mesto (crno ili belo,svejedno)
Zakonom o radu svakako bi trebalo predvideti da se na crvena slova ne radi. Ali nije tako. Zapravo malo je onih koji su uopšte blagosloveni slobodnom nedeljom i slobodnim danom, a veliki je broj onih koji rade na crno, nemaju slobodne dane a plata im kasni mesecima. Ranije si lepo mogao da odeš kod lekara i da otvoriš bolovanje, da sediš kući i odmaraš na crveno slovo i ne rizikuješ gnev Boga i svetaca odlaskom na posao. Danas, zamislite, lekari moraju da ustanove da ste zaista bolesni i da imaju opravdanje za bolovanje koje su vam otvorili. Nečuveno!
Kako spremiti ručak na crveno slovo?
Postoji naravno uvek ona mogućnost da jedete u restoranima, ali ne i materijalni uslovi koji bi vam ovo omogućili svaki put kad je crveno slovo. Bar ne u Srbiji! Ostaje vam naravno da spremite ručak i zalihe hrane za nekoliko dana unapred i servirate ih isključivo na kartonskim tanjirićima sa plastičnim čašama i priborom za jelo. Možete da jedete i prstima! U suprotnom će se nagomilati u sudoperi prljavi sudovi koji moraju da se operu. A sa njima i gnev svetaca!
Valja li uključiti mašinu za veš na crveno slovo?
Ovo je u velikom broju primera veći greh nego oprati sudove na ruke, jer mora da se jede, ali ne moraš da budeš čist. Ima čak i onih praznika kada ne valja da se kupaš (to je valjda neko štrokavo slovo)! Mašinu imamo da ne bi prali ručno.Što bi se jelte reklo: "Ne perem ja- pere mašina." Znam da nije izum napravljen zbog crvenog slova, ali se često upitam treba li da je krstim?
Znači, da bi bili u Božijoj milosti potrebno je da lenčarite i zapostavite higijenske navike. Ne zvuči baš ispravno, zar ne!
Šta kaže crkva o crvenom slovu?
Pa zapravo kaže da je većina nas lenja i da smo kolektivno skloni izmišljanju kojekakvih izgovora da ne radimo.
Na crveno slovo treba se posvetiti Bogu i porodici, sasvim je normalno obavljati svakodnevne poslove pa i uključiti nekrštenu mašinu.
Naravno, apsoultno možete da preskočite da kosite travu na Uskrs ili krečite na Božić. Sve ono što nije deo svakodnevnih aktivnosti ne mora da bude deo ni crvenoslovnih praznika.
I ono najbitnije:
Na crveno slovo treba ostaviti teške poslove i otići u crkvu na liturgiju.
Koliko nas zaista odlazi u crkvu, a koliko nas praktikuje veru blejanjem u plafon?
Ja radim na crveno.Obavljam svakodneve poslove. Nisam neka vrednica - naprotiv. Nisam valjda ni pravi vernik po ovim kriterijumima. A nisu ni ovo kriterijumi po kojma se određuje vera i moralnost. Samo većina nas u Srbiji to ne zna.
Može biti da sam očajna domaćica i da ne umem da isplaniram kućevne poslove tako da u vreme praznika mogu da odmaram kao pravi vernik.Možda i grešim.
Evo javno se ispovedam!
Grešna sam!
Oprosti mi Bože, uključila sam mašinu na crveno slovo jer nisam imala čiste gaće!
17 коментара: