Nacionalna služba za zapošljavanje je institucija na koju se manično prijavljuju nezaposleni u nadi da će tako doći do posla. Neki ja nazivaju i "tržište rada". Činjenica je zapravo da su ljudi neupućeni i da ova institucija nema nikavu funkciju za prosečnog čoveka, a ponajmanje onu "tržišnu".

Jedini cilj i zadatak ove institucije jeste prikupljanje statističkih podataka o nezaposlenima. Oni nikada ne zovu nekoga na poslovni razgovor, a još manje na radno mesto.

 Zašto se onda prijaviti na njihovu evidenciju?

 Postoji samo jedan dobar razlog. Da dobiješ neki dinar kad ostaneš bez posla. Ali ovo samo pod određenim uslovima:

- Firma u kojoj radiš mora da se zatvori i propadne
- Firma može da nastavi da radi, a ti da budeš proglašen tehnološkim viškom
- Nikako ne smeš sam da daš otkaz i napustiš brod koji tone.

Problem koji se ovde javlja obuhvata sve ove tri tačke gore.

 Kada firma ne posluje dobro, malo je verovatno da ćete dobiti platu. A kada ne dobijate platu, vrlo je teško ostati na tom radnom mestu i ne dati otkaz. Kada date otkaz u nadi da pronađete novo zaposlenje, od novčane naknade nema ništa.

Zašto NE treba da se prijavite na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje

Postoji nekoliko razloga, a najvažniji su sledeći:

1. Nacionalna služba za zapošljavanje raspisuje konkurse za radna mesta koja su već popunjena , bilo da su u školama, opštini ili nekoj firmi. Da biste ih popunili ne treba da budete na Birou (kako od milošte zovemo ovu službu) već u nekoj političkoj partiji.

Ovih dana je bilo toliko cveća na ulici da sam prosto pomislila da smo već u martu i da će sutra da nam stigne proleće. A onda sam se setila da živim u Srbiji i da ljudi gledaju da zarade kako stignu, koristeći svaku priliku i nepriliku za to, Zadušnice i Dan zaljubljenih u jednom danu. I eto šlagvorta da hejtujem 2u1. Namćor sam. To je danas moderno, a ja volim da sam u trendu. Htela sam još juče da napišem ovaj post, ali me prosto juče ceo dan mrzelo što sam živa. Što je valjda prigodan osećaj za jučerašnji praznik ( ne, ne Dan zaljubljenih). Eto, rekoh da sam u trendu. Namćor.

 Zadušnice su, za neupućene, dan mrtvih. Dok sam živela u Hrvatskoj, nešto slično Zadušnicama praktikovali smo na Sve svete. Bila sam klinka, ali se sećam da smo sa punim gepekom cveća odlazili da obiđemo grobove. Nosili smo i sveće, a bogami i motiku da okopamo naraslu travu i uredimo groblje. Ovde u Srbiji sam stekla utisak da su Zadušnice jedan vrlo veseo praznik. Iako moji roditelji i ja nismo izlazili na groblje jer u Kragujevcu nemamo nikoga pod zemljom, nekako se do nas uvek provukao neki komšijski paketić sa groblja. Pravo je čudo što sam ikada ukapirala da Zadušnice nisu isto što i slava!

Vremenom sam se navikla, udala, dobila tazbinu i  povod da idem na Zadušnice. I danas se sećam traume kada smo suprug i ja prvi put sami izašli na groblje. Znala sam je da se na groblju dele paketići sa hranom, ali možete zamisliti moje iznenađenje kad sam prvi put videla da svaki pokojnik ima svoj tanjir i pribor za jelo?! Sve sam se plašila da me ne zgrabe za ruku kad im stavim kolačić u tanjir. Ko zna otkad nisu jeli! Još od prošlih zadušnica. Znači sigurno par meseci. Mora da su gladni.

U međuvremenu mi je umrla svekrva. Tada sam videla koliko je naš narod izopačen u svojoj veri i koliko smo u stanju da pomešamo "ovosvetovne" potrebe i želje sa "onosvetovnim". U prevodu, koliko nam je jedino stalo do toga da nam guzice budu pune.

Svaki izlazak na groblje, kad neko umre, košta Boga oca. K'o da gubitak neke osobe nije dovoljna nevolja. Porodica mora da iskreno pati i da ostane bez dinara u nameri da impresionira druge veličinom svoje patnje.
Koja se, malo neobično, meri veštinom kulinarskog umeća.  

A prizor je neprocenjiv. Da je neko iz Japana slučajno prolazio pored nas u takvim trenucima da pita za put, verovatno bi mislio da smo na pikniku. Jer za daće ili za Zadušnice mi uredno na grob postavimo mušemu, pa lep crveni stoljnjak (crveno na radost, jelte) pa se onda tu postavi silna hrana i piće. I svakako, ne dolazi se  praznih ruku na ovakav skup. Moraš da poneseš neku hranu. Pa kad svi koji su došli  postave ono što su doneli, to bude jedna baš bogata trpeza. Preliva sa groba.


Slika nije moja, pozajmila sam je odavde od nekih koji su imali petlju da se pohvale na ovaj način .

S obzirom da su u gradu ovakve svečanosti zabranjene na grobljima, pametni ljudi ali i crkevni službenici dosetili se odličnog biznisa - izdavanje sale za potrebe slavlja povodom smrti. One sale pored groblja verujem služe samo za takve stvari. Ostaću u uverenju da ona sala koju crkva izdaje, a koja je izgrađena novcem koji smo davali kobajagi za zvono, služi da se u njoj proslave i svadbe i krštenja.

Sve gore opisano je razlog zašto mi se smrkava od Zadušnica. Jer se za svaki izlazak na groblje pripremam ko za omanju slavu.Psihički, fizički i monetarno. Kaže moj muž u jednom razgvoru sa mojom jetrvom " Ma mi ćemo samo malo da iznesemo. Onako simbolično". Pa, simbolično sam za jučerašnje Zadušnice ispekla jednu slanu pitu i slatke kolače. Da ima za sve ukuse. Zar treba i prase da ispečem? I tako 4 puta godišnje? I na kraju i ne stignem da pomilsim na osobu  kojoj sam upalila sveću, što je negde i svrha Zadušnica, već samo razmišljam da li sam sve dovoljno posolila i dobro ispekla i hoće li neko pomisliti kako sam očajna domaćica.

Dobro, juče nisam bila u prilici da izađem i upalim sveću, nisam htela da vodim sina na taj događaj  jer je prošli  put kad smo upalili sveće počeo da peva "Danas nam je divan dan" i nije se isključio dokle god smo bili tamo, ali sam ostala kući da se sekiram. I da hejtujem, kad ne mogu ništa da promenim.

 Cveće sa početka priča se prodavalo zapravo za Dan zaljubljenih. Jer,da se razumemo, Zadušnice su nekoliko puta godišnje, a nikad ulice nisu bile preplavljene cvećem tim povodom.

 Dan zaljubljenih je još jedan u nizu praznika izmišljen za trošenje novca. Kao neko ko je radio u prodavnici čarapa i donjeg veša, mogu da vam kažem da  na ovaj dan muškarci uglavnom traže za poklon sintetičke gaće, najbolje ako su tange, halteri  ili komplet veš, što oskudniji u materijalu to bolji. Nijedan muškarac i ne posmisli da ženi kupi normalne, pamučne gaće, udobne i zdrave u kojima koža ,dupe i ona druga stvar zaglavljena u gaćama (nazovimo je Stojka, što da ne, kad mogu muškarci da daju imena i prideve i karakterne osobine svojim intergaćnim delovima tela mogu i žene) mogu da dišu. Gaće koje će biti dobre i za nošenje, a ne samo za skidanje. Na koje žena može pristojno da zalepi uložak jednom mesečno. Neću da kritikujem ono što kupuju žene jer pojma nemam šta kupuju, a ja lično ne podnosim ni ovaj praznik, kao ni Zadušnice.Hejtujem.

 Danas su i gaće skupe. Zato smo se okrenuli romantici i cveću.I malo, sve u svemu, pobrkali lončiće. Jer cveće treba da se odnese na groblje. I ovakav običaj čak može da pokrene profitabilan biznis- proizvodnju i prodaju cveća, razvoj poljoprivrede i povećanje broja obradivih površina. A sa ručkom možete da proslavite Dan zaljubljenih a da ne morate da se odreknete svog zalogaja i podelite ga u paketiće.

Suprugu sam još onomad rekla da, ako umrem prva, meni ne postvalja da jedem. Kao to što ne radi ni na Dan zaljubljenih. Nemam nameru da ustajem i učestvujem na tom porodičnom skupu. Namćorišem.

Prosečna zarada u Srbiji iznosi (za decembar 2014) 49970 dinara, a mesec dana pre toga potrošačka korpa je iznosila 66119 dinara. Ne znam da li se u potrošačku korpu računaju komunalije, ali je jasno da je u Srbiji potrebno savladati određene veštine preživljavanja za iole normalan život. Namera mi je da vam u tekstu koji sledi neke od ovih tehnika približim. Verujte mi, zatrebaće.
Zašto mislim da sam kompetentna da vam solim pamet na ovu temu? Zato što imam ličnog iskustva. Bilo je perioda u mom životu kada sam ja radila a nisam primala platu, a suprug je išao da radi svaki drugi dan za dnevnicu od 500 dinara. Što vas prostom matematikom vodi do zaključka da smo živeli sa 250 dinara dnevno. To je krajnost. Ja ću se ovde ipak osvrnuti na malo češću pojavu- kako da četvoročlana porodica pregura mesec sa jednom platom. Ne prosečnom, već onom mnogo rasprostranjenijom među običnim narodom-sa minimalcem od 20000 dinara.

Kako prehraniti četvoročlanu porodicu?

Januar je prošao, a meni je u glavi još uvek jedan deo pesme "Perspektiva" grupe SARS



"Evropa nas čeka
frižider k'o apoteka
ima 'leba i kečapa
može mirno da se spava".

Ovo je vrlo često stanje u mom frižideru, a sigurna sam da nisam jedina. Zašto počinjem za hranom? Jer ćete teško bilo šta drugo uraditi ako su vam stomaci prazni. Dakle, razmotrite sledeće opcije:

1. Reciklirajte hranu. Kada živite od jednog minimalca, hrana ne sme da se baca.

 - ukoliko ste ispekli pile u rerni (ili pola pileta, kako god),a niste ga oglodali do koske , skinite i poslednji mikron mesa i stavite u kesu za zamrzivač. Ulje u kojem se peklo pile  stavite u istu kesu i zamrznite. To  će vam biti kocka za supu.
- ukoliko je ostalo više mesa, iseckajte ga na sitne komade i dodajte proprženom luku, šargarepi. Zalijte sa malo vode, začinite, dodajte malo senfa, malo vina ako imate (ako ne, poslužiće vam kašičica šećera i 2 kašičice sirćeta), lovor, peršun.... i napravite neki sos. Servirajte uz, recimo pire.
- Ostao vam je pire? Ok, dodajte malo brašna, jedno jaje i malo margarina i napravite knedle od krompira. Poslužite, recimo, uz dinstani grašak.
- Ostalo vam je graška? Razredite ga, dodajte onu kocku za supu koju ste napravili i napravite čorbast obrok.