ZAŠTO SE GLUPOST U ŽIVOTU PONEKAD ISPLATI
Ko zna koliko stvari u životu sam propustila zbog izgovora "Glupo mi je!", A da ne pričam o drugim izgovorima koje vadim kao keca iz rukava kada nešto ne mogu da uradim. Recimo onaj "Nemam vremena".
Nema još ni punih godinu dana kako sam, ne bih li pokrenula cirkulaciju u nogama i sprečila atrofiju mišića usled konstantog sedenja, rešila da idem na zumbu. Da, iako mi je bilo glupo! Jer ja možda nemam dve leve noge i dve leve ruke (zapravo sam izraziti dešnjak i levu stranu imam samo radi estetike i simetrije na telu), ali svakako imam poteškoća da uparim leve i desne ekstremitete i omogućim im da se kreću na određeni način. To je zaista izazov. Nije to pomeram jednu ruku - treba odjednom pomeriti četiri ekstremiteta, što je četvorostruko više posla.
Onda je došao KPF 4 i naša instruktorka je dobila ideju da izađemo na takmičenje. Jasno vam je da mi je i to bilo glupo. Ali jebote, kad sam se ja u životu takmičila?
Naš nastup na KPF-u je ispao na brzinu, ali sam imala sasvim dovoljno vremena da se oduzmem od straha. Evo sabiram se već nedelju dana od tog oduzimanja. Sad sam na nuli! I sada slobodno mogu da kažem da je onih 18 sati , koje sam provela u bolovima na prvom porođaju, prošlo u trenu naspram ovih nekoliko minuta. Ovo je bila večnost!
Ja jednostavno nisam tip koji voli da se manifestuje. Sreća pa su me zaslepeli oni reflektori i nisam videla koliko je ljudi gledalo naše glupiranje sa tribina - garant bih se zaledila. Ovako sam se ipak pomerala i hvatala korak. Doduše izgledalo je kao da sam sveže izašla iz rehabilitacionog centra, ali šta sad! Naposletku, sudije i publika ne znaju da nisam.
Nažalost, reflekori nisu smetali da vidim sudije i njihov kulturni osmeh. Što je u glavi počelo da mi pokreće i razmišljanja.
Ne znam kako su sudije procenjivale nas. Ja sam procenila da su oni vrlo stručni i profesionalni. Posle dva dana sedenja i gledanja plesača, ja bih svakako na njihovom mestu počela da zevam! Ovi su se pravili da gledaju sa interesovanjem.
Negde iza sudija videla sam našu instruktorku kako maše i skače, obučena u svečanu crnu haljinu i svesrdno nas podržava. Ludača! Njoj je zabavno da nas gleda, a ja treba da savladam svoje ruke i noge pred gomilom ljudi i po'vatam kad šta treba da uradim! Još me dekoncentriše! E baš joj je trenutak da se veseli.(Evo me krećem da razmišljam umesto da igram k'o čovek. Još da počnem da se smejem bez razloga kao i uvek kada to ne treba da se radi i sve ću da userem). Bolje da sedi u nekom ćošku, gricka nokte i moli Boga da nešto ne zajebemo. Bio je već skoro kraj koreografije kada sam ukapirala da nam ona zapravo pokazuje koji je potez sledeći. E jebi ga! Ko je to mogao da provali u onoj frci.
I umorila sam se, brate mili! Ceo dan se vučem po tribinima, čekajući prvo ćerkin nastup pa svoj. A moj sin rešio da me zagreje pred nastup - uz tribine, niz tribine, sa stolice, na stolicu-ruke mi otpadoše! Nije ni čudo što ih jedva pomeram, a onaj deo koreografije sa skakanjem tek sledi.
Bože nikad kraja!
Stigla sam i da nagazim devojku pored mene iako nismo igrale u paru. Jer kad si talenat, onda si talenat!
I onda dobiješ i medalju za prvo mesto.
Ne gledam ja to kao medalju za zumbu!
Nije da sam ja baš poznata po pametnim potezima u životu. Recimo, dešava mi se da se zaletim u ekstra čista zatvorena staklena vrata ili da dete pošaljem u obdanište sa dva para gaća (pa mi ga vrate sa lekcijom za mamu - "Sledeći put kaži mami da ti obuče samo jedne gaće"). Ili da ,recimo, otvorim vrata pandurima u providnoj spavaćici. Celo leto zbog toga nisu mogli da reše neporazum koji je nastao njihovim nemarom i zvonili su najmanje jednom u 10 dana.
Sada kada sam se sabrala, vidim da sve to čak i nije bilo tako loše! Ha, imam i ja medalju! Od koje sam doduše dobila i mamurluk sutradan, kada sam se ohladila. Ali,glupost se definitivno isplati!
Kada smo kod gluposti, ovaj moj blog i deljenje ovih mojih tekstova je još jedan biser koji sam nanizala na moju ogrlicu gluposti.Ja volim da piskaram, ali podeliti to sa drugim ljudima, znanim i neznanim - pojma nemate koliko mi je bilo glupo! Sa druge strane, da nisam podelila svoje tekstove na društvenim mrežama teško da bi iko ikad došao na moj blog. A niko, baš niko, nije rekao da je ono što pišem glupo. Reakcije su zapravo sasvim suprotne (Napomena: Smrtno mi je glupo da se sama hvalim, ali je bitno zbog poente teksta).
Bilo je na ovo moje zumbanje i podsmešljivih reakcija, posebno na pomen takmičenja. A zar sam uradila nešto čega treba da se stidim pa treba da mi bude glupo?
Znate li šta je zapravo glupo?
- Pojesti punu kašiku cimeta
- Skočiti iz aviona bez padobrana
- Pokušati proći kroz zatvorena vrata (isprobano)
- Voziti levom stranom prometne saobraćajnice
- Staviti prst u struju
- Verovati da ćete istopiti salo na stomaku ako pijete limunadu
- Verovati da će vam Bog kazniti pretke i potomke ako operete veš na crveno slovo
- Gledati porno reality programe (čak ni učestvovanje nije toliko glupo jer donosi korist)
- Slikati se 70 puta dnevno u ogledalu svog WC-a i postaviti slike na društvene mreže
- Život u Srbiji, sam po sebi
Jasno sad?
Postoje i one stvari u životu koje volimo, a plašimo se da ih uradimo jer mislimo da ćemo ispasti glupi. A zapravo, bar iz ova dva moja primera, jasno je da smo svojim oklevanjem zatvorili vrata mogućnosti da nam se desi nešto lepo. Eto razloga da preispitate sebe uradite neku takvu glupost u životu. Naposletku, možda se isplati! Jedno iskustvo više u životu...
Onog trenutka kada dođeš u situaciju da ti je život pun gluposti na koje ne možeš da utičeš, shvatiš kako ništa nije glupo. I kako su zapravo neke situacije možda i prilike u životu, kojima smo onako iz gluposti, zatvorili vrata ispred nosa.
Zašto treba da uradite nešto glupo u životu?
Nema još ni punih godinu dana kako sam, ne bih li pokrenula cirkulaciju u nogama i sprečila atrofiju mišića usled konstantog sedenja, rešila da idem na zumbu. Da, iako mi je bilo glupo! Jer ja možda nemam dve leve noge i dve leve ruke (zapravo sam izraziti dešnjak i levu stranu imam samo radi estetike i simetrije na telu), ali svakako imam poteškoća da uparim leve i desne ekstremitete i omogućim im da se kreću na određeni način. To je zaista izazov. Nije to pomeram jednu ruku - treba odjednom pomeriti četiri ekstremiteta, što je četvorostruko više posla.
Onda je došao KPF 4 i naša instruktorka je dobila ideju da izađemo na takmičenje. Jasno vam je da mi je i to bilo glupo. Ali jebote, kad sam se ja u životu takmičila?
Naš nastup na KPF-u je ispao na brzinu, ali sam imala sasvim dovoljno vremena da se oduzmem od straha. Evo sabiram se već nedelju dana od tog oduzimanja. Sad sam na nuli! I sada slobodno mogu da kažem da je onih 18 sati , koje sam provela u bolovima na prvom porođaju, prošlo u trenu naspram ovih nekoliko minuta. Ovo je bila večnost!
Ja jednostavno nisam tip koji voli da se manifestuje. Sreća pa su me zaslepeli oni reflektori i nisam videla koliko je ljudi gledalo naše glupiranje sa tribina - garant bih se zaledila. Ovako sam se ipak pomerala i hvatala korak. Doduše izgledalo je kao da sam sveže izašla iz rehabilitacionog centra, ali šta sad! Naposletku, sudije i publika ne znaju da nisam.
Nažalost, reflekori nisu smetali da vidim sudije i njihov kulturni osmeh. Što je u glavi počelo da mi pokreće i razmišljanja.
Misliti i igrati u isti čas baš i nije lako i može da utiče na koncentraciju.
Ne znam kako su sudije procenjivale nas. Ja sam procenila da su oni vrlo stručni i profesionalni. Posle dva dana sedenja i gledanja plesača, ja bih svakako na njihovom mestu počela da zevam! Ovi su se pravili da gledaju sa interesovanjem.
Negde iza sudija videla sam našu instruktorku kako maše i skače, obučena u svečanu crnu haljinu i svesrdno nas podržava. Ludača! Njoj je zabavno da nas gleda, a ja treba da savladam svoje ruke i noge pred gomilom ljudi i po'vatam kad šta treba da uradim! Još me dekoncentriše! E baš joj je trenutak da se veseli.(Evo me krećem da razmišljam umesto da igram k'o čovek. Još da počnem da se smejem bez razloga kao i uvek kada to ne treba da se radi i sve ću da userem). Bolje da sedi u nekom ćošku, gricka nokte i moli Boga da nešto ne zajebemo. Bio je već skoro kraj koreografije kada sam ukapirala da nam ona zapravo pokazuje koji je potez sledeći. E jebi ga! Ko je to mogao da provali u onoj frci.
I umorila sam se, brate mili! Ceo dan se vučem po tribinima, čekajući prvo ćerkin nastup pa svoj. A moj sin rešio da me zagreje pred nastup - uz tribine, niz tribine, sa stolice, na stolicu-ruke mi otpadoše! Nije ni čudo što ih jedva pomeram, a onaj deo koreografije sa skakanjem tek sledi.
Bože nikad kraja!
Stigla sam i da nagazim devojku pored mene iako nismo igrale u paru. Jer kad si talenat, onda si talenat!
I onda dobiješ i medalju za prvo mesto.
Ne gledam ja to kao medalju za zumbu!
Ja sam, bre ljudi, pobedila sebe- uradila sam nešto glupo, izašla iz svoje zone komfora!
Nije da sam ja baš poznata po pametnim potezima u životu. Recimo, dešava mi se da se zaletim u ekstra čista zatvorena staklena vrata ili da dete pošaljem u obdanište sa dva para gaća (pa mi ga vrate sa lekcijom za mamu - "Sledeći put kaži mami da ti obuče samo jedne gaće"). Ili da ,recimo, otvorim vrata pandurima u providnoj spavaćici. Celo leto zbog toga nisu mogli da reše neporazum koji je nastao njihovim nemarom i zvonili su najmanje jednom u 10 dana.
Sada kada sam se sabrala, vidim da sve to čak i nije bilo tako loše! Ha, imam i ja medalju! Od koje sam doduše dobila i mamurluk sutradan, kada sam se ohladila. Ali,glupost se definitivno isplati!
Kada smo kod gluposti, ovaj moj blog i deljenje ovih mojih tekstova je još jedan biser koji sam nanizala na moju ogrlicu gluposti.Ja volim da piskaram, ali podeliti to sa drugim ljudima, znanim i neznanim - pojma nemate koliko mi je bilo glupo! Sa druge strane, da nisam podelila svoje tekstove na društvenim mrežama teško da bi iko ikad došao na moj blog. A niko, baš niko, nije rekao da je ono što pišem glupo. Reakcije su zapravo sasvim suprotne (Napomena: Smrtno mi je glupo da se sama hvalim, ali je bitno zbog poente teksta).
Šta je zapravo glupo (i šta je poenta teksta)?
Znate li šta je zapravo glupo?
- Pojesti punu kašiku cimeta
- Skočiti iz aviona bez padobrana
- Pokušati proći kroz zatvorena vrata (isprobano)
- Voziti levom stranom prometne saobraćajnice
- Staviti prst u struju
- Verovati da ćete istopiti salo na stomaku ako pijete limunadu
- Verovati da će vam Bog kazniti pretke i potomke ako operete veš na crveno slovo
- Gledati porno reality programe (čak ni učestvovanje nije toliko glupo jer donosi korist)
- Slikati se 70 puta dnevno u ogledalu svog WC-a i postaviti slike na društvene mreže
- Život u Srbiji, sam po sebi
Postoje i one stvari u životu koje volimo, a plašimo se da ih uradimo jer mislimo da ćemo ispasti glupi. A zapravo, bar iz ova dva moja primera, jasno je da smo svojim oklevanjem zatvorili vrata mogućnosti da nam se desi nešto lepo. Eto razloga da preispitate sebe uradite neku takvu glupost u životu. Naposletku, možda se isplati! Jedno iskustvo više u životu...
22 коментара: